Nova iskra

— 209 -

на спавању и посиса му мадо крви, али то је тако мало да се иа то нико и не осврће. Оем лиљака јављају се у сутону, или још мало доцније, пеке познате нам животиње, међу којима прво место заузимају све ®оле сова, око којих је такође народна машта оплела тајанствену бајку и окитила их невероватноћама и празноверицом. Сове су праве ноћне животиње и према томе удешена је и њихова спољашњост и њихова чула, која су спремна ноглавито за живот у ноћи. Оне се појављују тек по тами или у сутоиу, у које се доба једино и могу видети, а иначе се ноћу чује само њихов храпави глас или хукање кроз иему ноћну тишину. Сове долазе у ред грабљивих тица. Њихова спољашност пада јако у очи, особито оно сасвим подесно шаренило њихова перја, њихова бућоглавост и периати венац око очију. Облик главе у вези са особииом гласа дају можда повода разним празноверицама које се везују са појавом какве сове на дому или околини његовој.

Сномонуто је већ мало про да су чулни органи у ових тица знатно развијени. Рожњача на оку њиховом нотпуно је нолукугласта а зенице се при дисању шире и сужавају. Уво је тако склопљено да сова може чути и најмањи шушањ, и обе ове околности за њу су од веома воликог значаја. Сово су распрострте по целој земљи и има их како на великим висовима тако и у дубоким долинама; оне су у стању да увок себи нађу скровишта и хране. Шуме су им најмилија места за пребивања, али их има и по пустарама и на голом кршу, по насељеним градовима и солима. Познато је, уопште, да сове излећу у сутон и лове ноћу, и оно су за ноћни лов и живот нарочито спремне, јер им за успех јамче: њихов врло оштар вид, ванредно

фини слух и моко иерје. Опо лото обично мало над површииом земље и то готово без икаквог шума; чују најслабији шушањ и у мраку опазе најситнијег сисара — свој омиљени лов. Еолико су сове прилагођоне мраку толико су осетљиве на светлосги, и кад случајно доспе до њих светлост дана оне зажмире, али опет оно виде доста добро и усред белога дана. Дет је у совуљага тих и лаган, оне со крећу по ваздуху без шума, али су по земљи неспретне а на грању веома окретне. Глас им је јасан али непријатан, бесно шкљоцање кљуном и промукло Фрктање изрази су њиховог душевног расположења. Прави њихов глас чујо се само ноћу; неке од сова креште несносно, неке опет истурају чудне тонове који су дали повода празноверним људима да их тумаче на разне начине. Колико су совуљаге љуто и бесне, толико су глупе и немају у соби ничега племенитога. Са својим сроднима живе у извесном пријатељству, али је и ово и оволико пријатељство врло лабаво, јер деси ли се што коме бедноме сроднику, биће са највећим

душевним спокојством прождран од свога најближега пријатеља; па чак и младе сово у једноме гнозду насрћу једна на другу и која подлегне — судба јој је као и сваког другог лова. Све се совуљаге хране у слободи само живим ловом — а никад мрцииом. Обично се хране ситним сисарима, поглавито мишевима и тицама. Мањи лиљци највише страдају од њих. Готово без најмањег шума лебди сова поврх земљо и посматра својим оштрим оком, и у тренуту кад опази плен, он ,је већ и у њоним као игла оштрим канџама, које су се тако сигурно заболе у тело јадне жртве да не може бити ни помена о бегству или одбрани. Својом пенаситом грамжљивошћу стекла је сова небројене непријатеље. Овоме је доказ она силна граја кад је