Nova iskra

— 211 —

и читавог Јата иапагаЈа, паракваса и других Фазану сдичиих тица. Понекад се чуо глас тигра са висине каквог дрвета и онда су га увек пратили тужни тоиови мајмуна који су глсдали да умакиу иеобичном гоњењу." Ово је очигледна борба, коју је отпочео крволочни тигар или јагуар гоиећи свој плен, који је тражећи снаса у бегству узбунио све друге животиње и испунио их страхом од силна и непомирљива непријатеља. Простодушни Ипдијанци мисле, да се животиње радују месечини и да светкују месец, али у ствари је глад и крвожедиост узрок овој целој бурној сцени у пепроходним тропским прашумама по благој тропској ноћи, под дивним тропским небом са кога блистају сјајне звезде и гледају вечну борбу јачег и слабијег. Таква је ноћ и по иашим шумама, и свуда на другом месту, где год је питање о опстанку.

Дегемда (Ј[У1 аКеИм Горки)

шуми крај реке живела је вила; И у вале често на купање сађе; Ал' једном је тако непажљива била: У рибареке мреже паде — не изађе.

Рибари од страха поникоше ником! Ал' с њима је, срећом, био млади Марко : Он ухвати вилу — писну јадна криком Загрли је 4врсто и ижљуби жарко. Ко гранчица вита она му се не да, Из руку му снажних отети се рада; Ал' Маркове очи заношљиво гледа, И нечему тихо смејала се тада. Целога је дана с Марком нежна била; Ал' ноН кад је мрачна на Дунаво пала, Изви се и оде лепотица вила А Маркова душа јадовати стала. Дању Марко ходи ; а ноћ када крила Рашири па спусти и Дунаво хвати, Пишти, плаче тужан: «Где је моја вила?* А вали се смеју: »А ко ће то знати ?*■ Љутит Марко виче: «Ј1ажете, ви знате! Играте се с њоме, у вашем је крилу!* Па молећи тужан: «Мени да је дате!* У Дунаво скочи —■ тражи своју вилу ! . . . . . А вила и даље живи живот стари. 11а купање слази без јада у грудма: Марка више нема . . . Али шта то мари О Марку је песма постала међ л>удма.

Тхе, а ви на земљи живећете сити К'о што слепи црви животаре худи; Јер о вама бајке неће никад бити, Нити ће вас песмом прослављати људи.

Р. Ј. Одавић

јУГладеж екица КАРЛА ВДаНОЛДД.

ЦЗ

своме удобноме будоару стоји госпођа Хела Холм нред огледалом и испитивачки се посматра. Вела изрезана одећа спуштала се у лепим борама низ њен витки стас; густа смеђа коса, овлаш подигнута и прихваћена само с неколико великих укосница, красила јој дивну главу. Да данас особито лепо изгледа, признала је г-ђа Хела, и задовољан осмех прелета јој нреко лица. Тако — само ову коврџицу да повуче дубље на чело, и да ирикачи овде чипку. Тихо куцањо иа вратима прекиде г-ђу Хелу у њезину посматрању. „Смем ли ући, мамице ?" питаше танак гласић споља. На њен одговор „Ходи амо, дико моја", врата се одшкрииуше, и једна мала девојчица смотрено уђе. На сред собе застаде; њене очице пуне дивљења гледаху ову необичну појаву; први пут је данас смела да носеди у вече мало дуже четворогодишња госпођица Фрида, те да своју маму види у балској одећи. ,_Ох, мамице, ала си лепа! Еако ти је дивна та бела одећа!" 1Г.олако је прилазила, као очарана, а очице није с мајке скидала. „Али, мамице!" викну у једанпут смејући се: „така не можега на игранку пћи, с голим вратом и рукама! Ти још ниси струк обукла." „Е, Фридо моја, све госпође овако иду на игранку", одговори јој мајка смешећи се. „А сад ходи амо, кажи ми, срце моје, „лаку ноћ", па иди да спаваш." Госнођа Хела спусги се у једну паслоњачу и нежно иривуче своју ћерчицу. Фрида је сасиим личила иа мајку: иста гусга, златно кестенаста коса, исто нежно, готово прозрачно бледо лицо, исте црие, круппе очи. „Да ли ћеш се, мама, доцкан кући вратити?" запита Фрида бојажљиво. „Ма кад да се вратим, чедо моје, доћи ћу као и увек да те обиђем!" умиравала је мајка. „Но, сад иди, па спавај! Лаку поћ, мпшићу мој!"