Nova iskra

— 250 —

Што се здрава врати крај милости ваше! И, знам, ви би, гроФе, добром, старом вуку, У знак помирева дали своју руку! Тегго — и најјаче моје поуздање У невољи смртној: за ваше венчаље Са Силвијом дивном! Тим бих сваку беду Склонио од себе! Галеото Да је све у реду Као што си хтео, ево доказ прими. /даје му кесу с новцим.а) Иди па крај вина, терет с душе спими! Ђаво да те носи! У г о А вас срећа само! Ал' Божићу треба хвалу да одамо. Да не беше њега зло би, боме, прошли; На венчање, гро®е, сумњам да би дошли! Ал' за то мадона, што све здраво оста, Нек строго издржи три недеље поста, Виће мислим доста! (Галеото одеЈ У г о (Извади кесу с новцима што их је добио од Силвије, иа у њу изручџ злато од Галеота. ПублициЈ Све је како треба, Благослов је ово управо еа неба: Злата је баш доста старом Угу дошло, А што .је још боље: без крви је нрошло! К Р А Ј. ПРЕВЕО Р. Ј. Одавић

Праг, августа 1902. г,

Хана Квапилова Гоеподине уредниче, Поводом гостоваља госпође Хане Квапилове у Београду написао је један од најбољих чешких критичара, Карел Б. Мад .1, ову студију коју у преводу саопштавам читаодима „Нове Искре" : „Чини нам се, да путнички глумци, виртуози или „звезде", добро знају како се поштована публика узалуд труди да но првој, другој или бар трећој представи створи себи ирави суд о госту дотада непознатом. Обично, пре него што се могу дично показати, нредстављају се публици са неколико приказа из новина, а многи воле да се послуже рекламским ракетама. Тиме ће постићи две ствари: Публици ће олакшати суд, а себи прокрчити пут ка љубави њеној. А то је сасвим добра претпоставка. Оценити туђег глумца после две три удоге, створити себи тачну и праву слику аегове уметничке личности, то је заиста тежак и немогућан задатак. Па то је тешко и онда, када се глумац служи самим нредстављањем које му у напред обезбеђује допадање; а колико ли је то немогућније глумцу који, с напором цеде своје богато организоване личности, интерпретира дела песника у њиховој иајдубљој основи, износећи их у најфинијој нианси говора, тона и гестикулације, што се исто тако брзо мора изводити као што је и замшпљено. Немогућност је још већа, кад слушалац не познаје језик којим се глумац служи, а још мање дух језика и његове Форме, као јпто их знаде песник и његов тумач.

Какво се уживање ту губи и како се лако можемо преварити! Врло се често у туђег госта до усхићења допада незнатно спољашље средство, ниске конвениенце, празни манири, — док се и најфинији цртеж душе често губи, и некад тек половина добија заслужени успех, ако у опште сугестија, горе споменутих новинарских бележака и рекламних ракета, није доста истрајна. Никако не могу омаловажавати угодност оваких изасланика сваког гостовања, а не пишем због тога, да их и ја овом приликом у напред шаљем. Узимам само себи слободу дати непотпуну карактеристику о госпођи Квапиловој, карактеристику коју сам сам себи створио вишегодишњим носматрањем и уживањем у њеној лепој уметности. Зато и пишем ово са најтоплијом жељом, да и они, који ће је брзо видети, уживају и да мој уметнички занос са мном деле. Врло се добро сећам на пријатно изнепађење велике трагеткиње Хелене Модрејевске, која га ни мало скривала није, видевши на позорници народног позоришта госпођицу Кубешову, данашњу Квапилову. „ЕПе ев! 1ш §поппе е! е11е а с1ез еМтаШев!" викнула је пуна усхићења видевпш у њој нежну девојачку љубазност и срдачан унутрашњи тон млађане глумице. Ма да у то доба Хани Квапиловој, која је тек пре кратког времена била стигла са маловарошке позорнице, али већ почела развијати основе своје интелигентне уметности — нијејошбила спремљена позиција ни њен ванредни дар још довољно познат. Већ је изгледало, да позоришна управа не уме ни схватити њену дубоку унутрашњу уметност која се сама иојављује, без наметања, али зато врло топлим начином глумовања. Није прошла још ни једна деценија од тога доба, а госпођа Хана Квапилова стоји већ у пуном развоју свога — смело то смем рећи — мајсторства. Она је данас без иорицања највећа чешка глумица. Наравно, њена уметност није за масу нити за људе који траже у уметности глумовање које се само намеће, већ је за оне који с усхићењем схватају од уметности оно гато је деликатно, гато из дубине дугае извире и што је у свези са оригиналном творачком снагом. Она сама и не уме себи победу олакшати, па за то се она некад сама у себе и не поуздава. То заиста знају о њој они који су често гледали како оштро саму себе осуђује, како незадовољна сама собом напупгга позоригате и по најсјајнијој нредстави, пребацујући себи, гато ону појаву, коју је играла, није јога доста дубоко схватила. Кад се тиче правог песничког дела, она га доноси на сцену са највећим погатовањем. Она не ставља себе у прочеље, већ се труди да донесе најсавргаенију слику и потпуну представу песникову. Зато и јесте велика разноликост њених улога, које узајамно немају ничег заједничког осим тииичне појаве и бојо гласа ове уметнице. Зато разумемо, загато нагаи драмски писци при своме стварању само мисле на госнођу Квапилову, јер добро знају да весела и психолошки накомпликованија жена патница интерпретацијом њеном постаје уметнички истинита. Глумице лепотице имају врло велику олакгаицу; њихова бајна појава игра у место њих. Не треба им велике уметности да до успеха дођу. Госпођа Кванилова нема таке лепоте која јој триумФ обезбеђује. Раст јој је леп и гибак, али није сувише велика, њено лице би пре било за субрету, него за философску нојаву друштва, али њено око уме не само тихо сијати већ исто тако и срдито успламтети. Њена су уста Фина и пуна израза, јер се умеју тако весело смејати и у мах постати горко озбиљна. Лице њено је до крајности изразно, ако хоћете мало и нервозно, ,јер уме да изрази у својим цртама највећу радост као и највећи душевни бол. Све ово и чини да уметница постаје дивно лепа у етичном смислу речи. Глас је њен чудан инструменат. Није велики нити еФектан, али је таког звука и такве модулације, да и нехотице заноси слушаоце и објављује најинтимније утиске душине. Често сам се чудио, како госпођа Квапилова овлада сценом. Ова реч канда није сасвим умесна, јер појам „овладати" т. ј. нешто себи подчинити — то је њеној нарави сасвим туђе. Само значајем своје уметности, савргаеном суштином своје игре буди интерес одмах, како се на сцени појави, макар да се потпуно подређује намери ауторовој, и ночиње представљати с чудним тактом осећања, да после