Nova iskra

257 —

^алоеница

.^гјјила јо удовида и живела је еама. Кад је била у педесетим годинама умрло јој је и последн>е унуче, које јој је од кћери било остало. Тај догађај у мал што јој не дође главе, јер жалост њена није била обична. Првих дана по смрти детињој била је као луда. Од онога чаеа кад се вратила с гробља, није била свесна онога што се дешавало с њом. И то је стање трајало неколико дана. После тога, мало по мало па јој се страшна престава о смрти детињој, о смрти свију њених поче да испољава у све јаснијим и одређенијим контурама, и сва њена памет, сва душа њена усредсреди се на једном појму као на једно.ј тачци: — она је на свету сама. У тим страшним моментима ишла је обично мишљу прво у своје лепо детињство, што се развијало у оној њиховој кући у Шапцу, па онда у доба свога девојаштва, своје удаје за младића који је био благо од човека, и који је њу тако нежно волео. Затим мислила је на своје прво дете, па на друго, па онда на смрт, једну, па другу, па трећу па и последњу .... То су били страшии даии. Изгледало јој је као да се све нарочито окомило на њу; као да су је и Бог, коме се међутим она увек тако искрено молила, и људи заборавили. И тада као да јој се испред очију дизала копрена нека, која јој је дотле ограничавала видокруг, и њој пукла пред очима бескрајна пустош, бескрајно гробље, које се губило тамо на хоризонту, а све увијено у некакву сграшну светлост, као што је она пред буром. Тада је тек јасно видела шта је живот и — омрзнула га је. У њеном дотле благом, нежном, меканом женском срцу усадила се од тада нека хладноћа, нека мрзост нрема свему. Чак и мала дечица коју свако воли, била су јој мрска и одвратна. Гледајући их по који пут с мржњом и презирањем у очима питала би се: шта су као она, сва та туђа деца кад се ето смеју, радују, играју а њена труну. У чему су она боља од њене деце па их смрт ето пије хтела, а њој пограби све, А каква су била њена

дечица! ... . 0, требало их је само видети. Сав се свет за њима лепим и здравим обртао, да их што дуже гледа. „Ах Љупче моје, ах драго чедо мамино, шапутала би у тим часовима, „сине мој слатки, где си, где си твојој жалосној мајци! Маро моја, јединице, голубице мамина. Душко, Милане, Драги где сте, где сте... . Шта ви згрошисте Вогу, да вас младе кринове, цветове моје, покоси без икаквог милосрђа, а другима оставља сву децу чак и тамо где их је пуна кућа. Да није то било због каквих мојих грехова?! ... 0, па зашго оида не казни само мене, а њих да си оставио да живе, њих невине јагањце и голубе моје .... И то ми је Божја правда! То је та милост његова неизмерна! . . . Пријатсљи су је испрва походили и трудили се колико су могли да јој олакшају, али кад видоше да њој ништа не помаже почеху је напуштатати. „Њена жалосна судбина" рекли би правдајући своје све ређе посете. Кад она први пут поче да хули на Бога, они је мољаху да буде паметна, да не греши душу, и не записиваху јој то у велики грех, мислећи, да она у воликој својој тузи и болу не зна ни шта говори. Али, кад она учеста с таквим речима, они је, бојећи се за спасење своје душе, почеше напуштати. Једна само познаница из сусетства долазила јој јо скоро свакога дана. То је била старица једна јако болећива срца, која је такође доста својих посахрањивала. Била је проста жена, побожиа, али је једина она разумела своју нознаницу. „Бог јо и сувише милостив, мислила је, да би јој могао узети за грех ово што говори њен неизмерни бол и туга", и није се бојала њенога другатва. Истина није јој била много од утехе, јер је и сама врло мало говорила, ал тек била је норед ње, колико да није непрестано сама тужна и несрећна комшиница. Обично јој је долазила пред вече. Знала је, осећала је, да и сам онај полумрак осветљен слабим жишком кандиоцета