Nova iskra

- 258

у њеној соби, можс тако много тужних слика да изазове. Неерећну комшиницу налазила је обично како згурена седи на ниском миндерлуку што је стајао у углу крај прозора. Често пута само што јој назове Бога, на се и сама полагано намести на истом миндерлуку крај ље и остане тако ћутећи. — Немој, немој више тако туговати ако Бога знаш, рекла би јој који пут, кад би јс онај укочен и страшан поглед комшиничин почео већ и да плаши. 0 томе, како јој толико туговање може напослетку и нахудити, није јој никад спомињала, толико је бака била пажљива и нежна. Внала је да би таквом примедбом могла само још већу буру изазвати. На те^њене речи онај дотле укочени поглед тужне жене, који се задржавао тамо иегде у углу према њима, кренуо би се и задржао на баки, ал не више онако страшан но промењен: као превучен неком благошћу и помирљивошћу. — Да, више но тугујем овако, рекла би јој мирним гласом, ја те пријо не разумем. Ја знам да мс ти жалиш више но сви други, и да си рада да ми олакшаш тугу и несрећу, али могу ли ја то ? Да сам хладна стена пријо па би ме оволики ударци истрошили. А зашто, зашто да Бог баци на мене највишо несреће што може смртнога човека да снађе. Шта сам му ја толико скривила, а шта су му тек скривила моја сирота дечица. Па видиш пријо и поред свег тога била сам мирна и молила му сс догод имађах још ово последње унуче. 1Биме сам се тешила; имала сам због кога живети. Али и то је било одвише за мене, и то ми је требало узети. И тај Бог, судбина, несрећа моја и то ми одузеше, тај последњи залогај, ту последљу кап воде. И сад треба да му се и даље молим, ја, коју је он преклао и оставио да и даље живи! На те речи поглед јој се поново промену: доби онај обичан, укочеи и страшан израз. — Видиш ли, настави, он више ништа мени не каже, тај Бог; у мени, а ја само својом памећу и својим очима гледам на овај свет, — све је разривено, све је тумбе обрнуто. И оида, је ли чудо што сам постала ван света?!... Онај коме се ви молите, и који вам је чист и светао мени је ирљав и одвратан, јер ме је још за живота ставио у пакао. . .. Ваше радости мени су јад и чемер; ви се смејете ја то не умем; ви се надате ја не знам више шта то значи. Мени је у души сталаи мрак кроз који ништа не видим чак ни онда кад се ви у светлости купате .... Ето шта је са мном и сад треба да се молим Богу да ми да — шта да ми да? Шта мени треба, и шта сад може мени помоћи ?! . . . Та и сунце да стане нз саучешћа према мени; и земља тумбе да се обрне, и звезде да попадају и да дуну силни ветри па да поруше све што је на земљи, и да потоп настане мени за љубав, па шта би све то мени помогло?! . .. И зато видиш ја ево сад чикам тога Бога коме сам се до јуче и сама клањала да видим шта ми може. Ја сам сада јача од њега, јер је бол мој неизмеран, безграничан па је прогутао све,

па и њега. Сав свст је сада мањи од моне, ја га ис видим баш и као да га нема .... Говорећи то лице јој се нервозно грчило у разне гримасе. Као ни једном дотле комшиница је послс тих речи некако чудповато погледа. „Она је померила памећу" шапутала је баба. У томе уверењу поче се још више утврђивати, кад њена несрећна комшиница продужи да говори. — Да будем мирна, да будем паметна, поче после кратка ћутања; да будем јагње које само уме да мбчи и кад га кољу? Је л то?. . . Не мој, не мој ми више ништа говориги пријо. Ја више нисам обичан божји створ, ја сам нешто ван света, и ие умем више ни да мислим као ви осгали. У мени је, видиш, одавде, и ту ноказа главу, све ишчуиано, и у празној глави хуји пустош кека. А видиш ово овде, и показа руком срце, ово је остало и цвили, сталио цвили, ал му ништа нс иомаже. Ту поћута мало, па онда продужи. — А знаш ли ти пријо, шта је то ништа? Осећаш ли ти колико јс то страшно, кад се каже: иикада ти више нема помоћи; ништа ти више не може помоћи. Рекав то, ударајућн гласом на речи никада и ништа, разрогачи очи, и очи јој, рекао би, кренуше се из орбита. Од тога ногледа, од тих очију, комшиница се препаде. Промрда се мало, па се онда диже. — Мисли на Бога, нријо, мисли на Бога, рече јој дршћућим гласом, па ће сво добро бити. Па како јој на ту утеху, прија одговори само једним, скоро лудачким осмејком, она се онда иоздрави с њом и рсче: ја ћу ти пријо сутра опет доћи. Али кад би сутра дан, она не оде комшиници да је теши. П. Ј. Оддвић

Дкорди

'"У®

: ' •

г-ђици к.

Тт шипЛегаскбпип Мопа1 Шт'.... XV. вао је ђурђенак под жбуном у хладу, Дрхгала под ветром звонцад му малена, Кад први пут жељно загрлих те младу И пољубих страсно устанца румена.

Први пут тад душа затрепта ми јаче, И ја ти се заклех да ћу веран бити, Ал' кад ми се усна чела твога таче Око ти је гавно стало сузе лити. Дал' то беше радост што ј' у сузи сјала, Или срећа била што је љубав даде? —