Nova iskra

274 —

— Откуд? Па ја знам да је узииала каито из кухиње, и отишла у друго двориште; чула сам, како је (иумпала) захитала воду. А сад се ено разговара са вратаром. Збиља, — иза илота долажаше шум разговора двају лица, али тако неразговетан да се једва могао чути и то кад би се слушало са највећим напрезањом. Али чак и овако раширена СФера нижих чула не могаде надокиадити девојчету вид оскудицу утисака и поче да чезпе. Би јој допуштено да хода по цело.ј кући и то јо помало умириваше. Изгазила би сваки камичак на дворишгу, дотицала би со сваког олука и бурета. Али највећу пријатност осоћаше од нутовања у два сасма различита свота: у подрум и иа таван. У подруму беше ваздух хладаи, дуварови влажни. Од горе допирашо потмуло тандркање са сокака, сви други гласови ту се губљаху. Овдо беше ноћ за малу слеиицу. На тавану, иак, нарочито код нрозорчета, догађало се нешто сасвим друго. Тамо се чуло много више галаме и гра.је но у соби. Девојче ослушкиваше зврјање кола са неколиких улица; овде се скупљаше вика из целе куће. Лицс јој обузимашо топли поветарац. Овде чу цвркутање птица, лавеж паса и шушањ дрвета у оближњом крту.

Овде беше за — њу дан .... Нијо само то. На тавану сунце сијаше млого јаче но у соби, а кад год би девојчо уиирало у њ својо јадне угашене очи, чинило би јој се да нешто види. У уобразиљи појављиваху се као неко сонке, али тако неодређено и нролазне да се није могла ничега сетити ... Баш у то доба мати пађе своју некадашњу пријатељицу и настани се у кући, где је седео Господин Тома. Обе жене беху врло задовољне новим станом, али за слепицу промена места беше нрава носрећа. Дете мораде седити у соби. На таван и у подрум није јој било слободно одлазити. Но чу више ни тица, ни дрвета, а у дворишту владаше ужасна тишина. Овде никада не свраћаху ни толали, ни дротари, па ни ђубретарке. Овде не пуштаху пи бабе што певају иобожне иесме, ни деду што свира у кларинету, нити верглаше. Једино задовољство за јадниче беше глодање у сунце које није ипак увек једнако сијало, а крило се врло брзо иза кућо. Девојче поче опет да тужи и да чезпе. Омршави и промени се након неколико дана, а њоно кукавно лице доби израз мртвила и нерасположења, чему со тако јако чуђаше Господин Тома. Сирото дете не могав и гледати, хтеде бар да слуша разно гласове. А у кући владаше мртва тишина.... — Јадниче! шапуташе но кадшто Господип Тома, носматрајући тужну девојчицу. — Да ли би могао ма шта учинити за њу ?. . . мишљаше, видећи да се дете све више губи и вене.

Баш у то време догоди се, да један од адвокатових иријатеља имађаше парницу, и као увек предаде му акта с молбом за савег У ствари, Господин Тома није више никога заступао у судовима, али као искусан практичар умео је да укаже најзгоднији иравац и адвокату, којега јо увек сам бирао, даваше необично корисна објашњења. Ова парница беше веома заплетена. Што се више Господин Тома удубЈадно дете осећаше г 'љивао у акта, то се све више узбуђивао. У њему се нробуди адвокат-стручњак. Не излажаше више из куће, не увераваше се да ли је обрисаиа нрапшна у сали, но, затворен у својој соби за рад, читашо документа и бележаше. У воче дошао би адвокатов стари слуга, са дневним рапортом. Известио би, да је г-ђа докторка отпутовала са децом у село, да јо се покварио водовод, да се вратар Казимир завадио са пожарииком — и да јо отишао у затвор на недељу дана. Упитао би најзад свога госнодара: да ли је вољап да види иово погођеног вратара?... Али адвокат, нагнут над својим хартијама, пушаше цигару, пушташе колутове дима, па чак и не погледавши свог вериог слугу. — Другог дана Господин Тома сеђаше још над актама, око два по подне руча, па настави рад. Његово румено лице и нроседи „бакепбарди", у овој соби са плаветним тапетама, подсећаху на „студије из ирироде". Мајка мале С1епице и ортакиња, што је плела чарапе на машини, дивљаху со адвокату и говораху да личи на крепког удовца, који има обичај, да од рано зоре до у вече дрема над писаћим столом. Међутим, адвокат, ма да је жмурио, није баш дремао ни мало, но је размишљао о нариици. Грађанин X. оставио је 1872. године своме сострићу пољско имање, а 1872. г. кућу своме сииовцу. Елем, синовац тврђаше, да је грађанин X. био луд 1872. год., а сесгрић пак доказиваше, да је нолудео тек у 1875. год. Муж пак рођоно сестре покојникове пружаше несумњиве доказо. да јо X. и 1872. и 1875. године постунао као лудак, а цело своје имање беше пренео на своју сестру још 1869. год. т. ј. у епоси потпуне свести. Господин Тома би умољен да иследи: које годино X. беше заиста луд? — иа онда: да измири завађене стране, од којих ии једна не хте ни да чује о попуштању. Док се адвокат тако бављашо о замршеним комбипацијама, деси се јединствон, чудноват, непо.јмљив догађај. На дворишту под самим нрозором Господина Томо, одазва се — вергл! Да је случајно .покојни X. нешто устао из гроба, освестио се и дошао у кабинет да помогне адвокату, у размршивању тешког питања, Господин Тома пе би јамачно осетио такав утисак, као сад, кад је зачуо звуко вергла ! . . . И да је то бар био талијаиски воргл, са пријатним тоновима, догро саграђен, да је бар свирао лепе комаде! Боже сачувај! Као за инат, вергл беше искварен, свираше иогрешно сростачке валцеро и иолке, а грмљаше тако јако, да с.у се тресла окиа у целој кући.