Nova iskra

— 818 —

трбушина мирисним зељем; опда се затвори дрвеним клиицима и метне на дугачки дрвени ражањ. На сваком је крају кљука или ручица, чим врте два човека печење. У земљу убоду се две дрвене рогуље, на којима се окреће ражањ. Испод нецива ложи се ватра крај које се лагано врти печење; онда се ватра све више приближује јагњету, а због тога се све брже врти. Еад пробије маст кожу, тада осоле печење и врте, док се не испече. — Невести дају сватови различне дарове, а то чини и невеста куму, старешини и сватовима. Еоло се игра уза свирку, као и код Личана. Много се пева и многе се нове песме стварају, јер су Илири рођени песници. Наравно је да су несме тако слободнога и досетљивога народа каткада и одвише масне. Пре него пгго се уклоне младенци, опросги се невеста од родитеља и много плаче. Ови други обичаји подударају се сасвим са обичајима Морлака и Ускока. И овде жене рађају без икакве помоћи. Не разликују се ни обичаји крштења деце ни код сахрањивања мртваца. И овде питају заостали мртваца: зашто их је оставио? Олаве његова јуначка дела и нарицаљке врше свој носао. Еад изнесу мртваца из куће, баце за љим што од земљаног посуђа, чим хоће да кажу, како је све на овом свету нестално. У цркви шапћу му у ухо, дају му поруке за онај свет, те му желе срећан пут. На гроб метну велики камен, а на њега оружје, ако је покојник био војиик, и т. д. Многи Далматинци носе и жито, вино и зејтин на гроб, али овим се не служи нокојник, већ обично поп. Ови знају народу којешта приповедати, како се враћају мртваци, ако се скоро не сахране и ако заосгали не нлаћају масне суме за цркву и њезине слуге. И овде бацају сви, који мимо гроб иду, камење и грање на гробове. У опште се Далматинци врло радо и често сећају својих нокојника. Овде се људи ретко покривају црвен-капом, него црним клобуком; коса је обично спуштена слободно преко рамена, а ретко унлетена. Врат је слободан па ни кошуља око њега није закопчана; лети не носе ђечерме него тамносмеђу одећу с рукавима, око трбуха пас од разнобојне робе, дуге суре хлаће, које су о рубовима вуном извезене. На ноге навлаче црвено извезене назувице и опанке од неучињене коже. Преко рамена носе торбак. Оружје им је: кубура и ханџар, а катшто и пушка. Жене имају иа глави белу махраму сложену у трикут наоколо извезену црвеном вуном; на угловима висе мале ките. У неким преде.шма зову ову мараму чепац. Девојке не носе, као у Личана и Ускока, капе — него широке овијаче (нарте) окићене шкољкама и новцима. Еаткада је ова парта од коже и до две Фунте тешка. Жене не носе око врата никакав ђердан, а дево.јке имају огрлицу са новцима или разним уресима. Еошуља је на свим рубовима, шавовима и угловима окићена свиленим или вуненим тракама, Прсник је често искићен новцима. Пренрт је као у Ускока. Хаљина без рукава јо од смеђе чохе и на рубовима извезена. Преко белих чарапа носе назувице, .разнобојно извезене, и опанке. Еад је рђаво време, или зима, обуку још и хаљину са рукавима. И жене носе уза се нож за

пасом. Певају исто као и Личани Ускоци. Нассјие!, наводи једну здравицу са кајдама; али мени се чини, да не може бити далматинска здравица, кад свршетак гласи овако. "Нут попил сем ја куницу и напил сем ја здравицу, мојему драгому ближњему пајдашу." Више речи одаје, да је то кајкавска песма, која није могла никако никнути у Далмацији. Ја-нус Панонијус примећује ово о Далматинцима у опште: Далматинци су високога стаса и срчани, а између њих се највише одликују Паштровићи. Ови"су били млетачкој влади вазда одани, те су без сумње врло сгар народ, јер чувају још данданас неке хомерске обичаје. Осим тога Далматиици су врло стални и доброћудни; изврсни су војници али и гусари, пијанице, дивљи и непослушни. Притиснула их јо и млетачка влада и сиромаштво. Њихове су жене лепе пЈти, јаке и радине, али одвише мушке. Становници горње Далмације помешани су са Ускоцима, те зато нису тако мирнога значаја, као они који обитавају на обалама: отимање и пљачкање њихова је сласт. У срчаносги мало заостају за Личанима, а с овим се не друже радо нити склапају нријатељства, јер су им се дубоко утисле у памет све иеправде ко.је су претрнели од Личана, па још и сада позивају у својим песмама краља Радослава, да се освети Личанима и Ербавцима. — Далматинци су веселе ћуди, воле слободу те су и самољубни. Њиховој беседи смеш се поверити. 0 Бокељима наши писци нису много знали; они не наводе никаквих обичаја ни пошње; само спомињу, да ношња није много различна од оне у осталих Илира,' само што се покривају клобуцима са округлим ободима, и носе широке чакшире попут турских суседа. 0 женскињу с отока Пељешца вели Јатшз РаппоПШ8, да су од свих жена јужнословенских племена најлепше, са угодним цртама на лицу и здравом бојом, да су ретке честитоти, и да су укусно одевене. Њихова је сукња опшивена широким разнобојним трацима, а виси о нарамницима. Ђечерма је обично од различне робе и различне боје, а рукави веома уски и до краја затворени. У ушима носе велике минђуше. Преко копрене намештају и сламне шешире, окићене цвећем. Дубровчани се строго одгајају. Младићи од племства удружени су у једну „дружину". Дубровчани су радини и спретни, а врло даровити. 0 новој години певају се особите песме, — „коледе". Језик њихов врло је искварен талијанским речима. Најопаснији су суседи Дубровчана: Дрногорци. Они су одевени у војничке одоре илирских племена па су вазда наоружани; само у градовима морају да скину оружје. Жене су њихове врло укусно одевене. На ногама су им опанци, које иричвршћују разнобојним гајтанима, савијеним око глежака. Ђечерма и пас лепо су извезени; преко свега мећу још и сукњу без рукава. Све је одело у Црногоркиња бело. У 14. глави наставља Ннсдие!; онис јужних Славена аустријских и расправља о Славонцима. Описујући земљу,