Nova iskra
— 858 —
Београд, децембра 1902. год.
Година IV.
Број 12.
-
Уметник
ишта на. свету нс волим толико|као музику; ни у чему не налазим већога задовољства и насладе као у уметничком свирању и песми; па и крај свега тога, мене Вог није обдарио музикалношћу; јер пе умем и не могу да свирам ни у какав инструменат, и ако са своје стране чиинм све и сва, само да бнх могао научити свирање. Шта сам и шта Флаута ноломио, колико сам жица на виолини иокидао, какве нисам инструменте кроз руке иротурио, па све без успеха. Моја жеља да изучим свирање, оста за мене и до данас мој иеостварени идеал цразна жеља и ништа више. А већ о своме гласу и да не говорим. Ои је тако храпав и неотесан, да није у стању отпевати ни најобичнију несму, а баш кад се но некад заинатим и почием силом певати што, моји укућани зажде и стругну на врата, као оно нервозан пас кад чује музику! А иије да кажете да немам слуха — имам га; а да га заиста имам, држим да је довољан доказ то, што могу одзвиждати који хоћете марш, игру или песму: али која вајда од свега тога, кад то звиждање не могу применити ни у какав музички инструменат, а јошмање на свој храпави глас, штојесличан гласу човека који је јео неугњиле оскоруше. Што се мога певања тиче, ја сам са њиме одавно био начисто, али за свирање, нисам жалио ни труда ни новаца; јер све ми се чињаше неверица и полагах наду да ће се трудом то моћи да, постигне, док најзад не увидех: да од слепачког гудења не могу ни корака даље,те се најзад морадох номирити са судбииом и оканути залудног напора. Дакле, не остаде ми ништа друго, до да слушам туђе свирање, да се наслађу.јем туђом песмом, кад је Бог све то мени лично ускратио ....
Како сам срећан кад чујем кад ко лепо пева; како сам/раздрагањкад слушам>]чије вештачко свирање, па било оно извођено на виолини, Флаути, двојницама, или најзад обичној свирали! Вамислите само како је то дивно и величансгвено кад у тихој ноћи седите крај отворена прозора, удишете свеж ваздух, а до ваших ушију дониру танани и тихи звуци какве свирке!. . . Замислите најобичнији музички инструменат: двојницу, или свиралу, чији тихи и тужни гласови пресецају поћну тишину, допиру до вас и губе се далеко, далеко тамо у ноћии мрак. Ох, колико сам таквих вечера иробавио! Колико сам цута у тихој ноћи седео усамљен и слушао божанствено звуке музике, што мамљаху сузе из мојих очију!... Баш у моме сусодству живљаше неки Дејан Страхињић, који беше велики уметник на виолини. Многе јо сузе из мојих очију изазвала његова- свирка, многе и многе горке дане моје његово је свирање претворило у најсрећније часове мога живота! Само је штета, велика штета, што јс Дејанова виолина за навек умукла и што је тако брзо дошао крај једном уметнику који је много обећавао; јер ја бар тако мислим, његова свирка беше у стању да од најокорелијег зликовца створи најпобожнијег створа! Који год је чуо звук Дејанове виолине, морао је доћи у такву раздраганост, из које цео свет посматраше као нопгго тако узвишено, тако племенито, што нашем животу пружа неонисану драж, што нас уздиже до самих пебеса и ставља нред престо Господњи! И онда зар није штета што је нестало са света јодног таквог уметника? Помислићете, можда, даје Дејаи умро, назатоћу вам рећидајеониданас жив као човек; али као умстник давно је мртав. А баш кад сам вас довео до радозналости и љубопитства, мораћу да вам испричам Дејанову судбину, пошто мислим да ће вас то занимати. Гледаћу да будем кратак, избегавајући излишне ствари.