Nova iskra

— 20 —

А Бакица, сва уплашена, рукама уздигнутим к*небу, узвикну: Није доручковао! . . . Велики Боже! Ја мишљах да ее још тиче Мориса, и хтедох да им одговорим, да то добро дете никад додније не седа за сто, него у нодне. Али не, они су о мени говорили; и требали сте видети какав се дар-мар диже, кад им признадох да још нисам нигата окусио. — Брзо поставите, ви нлавојчице! Наместите лено, на сред собе, прострите празпични чаршав, метните тањире с цветовима. И не смејте се толико, молим вас, него се пожурите. . . Ја мислим да су се и журиле. И тек ако је било времена да се сломију три, четири тањира, сго је био већ постављен и доручак донет. — Добар мали доручак! рече ми Бакица, водећи ме к столу: само ћете сами, са свим самп доручковати... Ми остали, ми смо још јутрос јели... 0 сироти стари! у које доба год хоћеш, они су увек још јутрос јели. Добар мали Бакичин доручак био је од млока, мало урма и неког колача као од неке пене"; тамап би се тим доручком могла ранити она и њене канарине"најмање осам дана ... а шта ћете тек рећи, кад ја сам поједох све то што је било спремљено! . . . Како су се оне две плавуше гуркале шапућући! А канариио у свом кавезу изгледаху као да су ми хтеле рећи: „ах! овај господин појешће цео колач!" Ја га доиста и поједох, а готово и но приметивши, пошто сам разгледао ову светлу и тиху собицу, у којој се осећаше као неки мирис старих ствари . . . Нарочито била су два креветића, с којих не могах ока одвојити. Те креветиће, скоро две колевке, замишљах како ли изгледају изјутра кад су још обавијени великим завесама с кићанкама. Три сата избија. То је доба, кад се сви стари дижу: — Спаваш ли, Бакице? — Не пријатељу. — Је ли да је Морис добро дете? — Ах! да! то је добро дете. И ја замишљах тако читав разговор, а само зато што сам видео ова два креветића намештена један до другог. . . За то време једна страшна драма одигравала се на другом крају собе пред орманом. Требало је дохватити с највише полице неки суд с ракијом од вишања, која чекаше на Мориса већ десет година и коју су хтели да начну за мене. И нокрај Бакичина мољакања, старчић

је хтео сам да дохвати ту вишњевачу; и нопевши се на столицу, на велики страх своје жено, покушаваше да дохвати суд . . . Ви замишљате слику: старчића како дрхти и како се успиње да дохвати суд, мале плавуше како му придржавају столицу, а Бакицу иза њега, задувану, с опруженим рукама, а преко свега тога осећа се лак мирис од крушака и велике гомиле шароног рубља, који избијаше из ормана... То је била дивна слика. Најзад, после толиких мука и напора,, успегае да извуку тај Фамозни суд, а с њиме и једну сгару сребрну чашицу, сву изубијану, чашицу Морисову, кад је још мали био. Напунише ми је вишњама до врха. Морис је волео те вишње. И служећи ме, старац ми рече на ухо гурманским гласом: — Ви сте срећшг, ви што ћете их јести!... Моја их је жена зготовила... Пробаћете заиста нешто добро. . . . На жалост! његова их је жена правила, али .је заборавила да метне пгећера. Шта ћете? Еад човек остари, постмне и расејан. Биле су вам опоре вишње, сирота моја Бакицо . . . Али то ми иије сметало да их све ноједем и но тропнувши. Свршивгаи доручак, ја се дигох да со опростим са својим љубазним домаћинима. Они су радо хтели да ме јога мало задрже да говоримо о њиховом добром детету, али већ се смркавало, воденица је била далеко, требало је иоћи. Старац устаде у исто време кад и ја. — Бакице, мој капут! . . . Ја ћу га мало исиратити, до опгатине. Разуме се да јо у самој себи Бакица налазила: да је већ мало свеже да ме прати до онштиие; али она то но показа ничим. Само кад му иоможе да навуче рукаве од једног леиог капута, боје као гапански дуван, са коштаним дугмадима, ја чух како му мило створење рече тихо: — Ти се иећеш дуго задржати, је ли? А он јој мало обешењачки одговори: — Хе! Хе! . . . не знам . . . може бити . . . И оида се ногледашо смешоћи се; мале плавуше смешигае се такође гледајуће старце, а и канарине као да се смејаху на свој начин . . . Међу нама речено, ја мислим да их је мирис од вишања све мало опио. Смркло се било већ кад изађосмо деда и ја; мала плавуша ишла је за нама, из далека, да би носле отиратила старца до куће; али он је није видео, и био је сав блажен што иде са мном испод руке, као ирави младић. Бакица весела, гледајући нас с нрага, вртела је главом као да је хтела рећи : „Ипак, мој сиромах човек !... може још-. ! да;[иде!".. . С ФРАНЦ. НРЕВЕЛА М. Т.