Nova iskra

— 47

— Вај, млада! Вај^лепа! Вај, од соја! а толико несрећна! И још се нешто говори, то јест, ие говори, него тајно шапће. И људи и жеие о овом говоре шапатом, све У Двоје — Ако је ово истина, како ће грдна нашииица међу другарице? — Еуд ћо иаша од бруке? И шта ће? — Да се бије. —■ Еако ће с Арнаутима на крај изићи? — Убио је мула-Халиму сииа, па сад нека испашта. — Ћути! Ко сме о томе ? Иаша је, није маскара.

А сутра-дан, још у свитање, стиже паша у Прокупље. — Вада боље смрт, иего ова грдна срамота. Еад сам је венчао са својим сином, била је бош (слободиа). А сад?... Јазук! Јазук! Јазук!... Непуштена од мога сииа, удаде. . . Хиљаду пута јазук!... Ама није. То се само тако пронело . . . Позваћу мула-Халима, и ако није човек, већ вук, гладан вук, па ћу га питати . . . Ако су ме слагали . . ., гајтан. Хода, хода паша ио прокупачком сарају, и мисли. Омален, црн, зелеиих живих, очију, испупчених јагодица, проседе, кратко ошишане браде, танка гласа, као у

— То јест, глава. Али и главу могу ио глави, кад се много похаси. — Оиа би тада репом. — Вмији жалац није у репу. И после зар мислиш да су е овом осветом Ариаути готови. Јок. Иишта без крви. Крв за крв. Пашина сина за сина њихова поглавара. — Аман, ћути! — Мули жалост, паши срамота: хајде метни ово двоје на теразије. Ама, ко би био луд да мери перо с оловом ?!. . . IX Ко уби мулина сина, чу мула. Ко украде пашину снаху, разабра паша. Јер у недељу ујутру рашчу се но Прокупљу, а до довече оде глас тај у Лесковац, у Ниш и Врању.

жене; у чоханим, широким шалварама, у високој чалми. Кад хоће да говори, прво зажмури, па тад ночне. Овога пагау нису волели Лесковчани и Прокупчани, ни Турци ни Срби. Није био правичаи сгарешина. И много је показивао свој салтант, то јест госпоство, .јер није желео да га се само боје, него и да му се диве, да се застиде од његова госпоства. — Знам га оволишног, ћатиба. Мали, стоји према брегу, па не гледа докле му глава досеже, иего упро очи у врх. И ено га тамо одавно, и ако није устрчао, иего отпузао. Хода, па тек застане, зажмури, гласно мисли; ие зна с кога краја да почне. Пљесну длановима. Уђе његов сидистер полако, и мало погнут.