Nova iskra

— 50 —

Ама то нећемо за дуг што ми дугујеш, за крв, већ ... Ак .о си бољи од мене, ено ти Фати-султан, не твоје енахе, него моје кадуне... Ха-ха-ха! — Аман! узвикну паша престрављено. — Тако, пашо. Еадуна ми је Фати-султаи. Ту беше нуномоћник, ту сведоци, ту онај Сведок што све види, све чује, кад даде нуномоћје, кад је венчаше са мном, с поглаваром арнаутскога племена Војњака ... Ха - ха - ха ! Пашо, кажи ми хаирли (срећно)!... Ха-ха-ха ! Мо.ј пашо ! Ти менн жалост, ја теби срамоту. Дај теразије, ела! На једну страну метни перо, на другу олово, ела! Ха-ха-ха! засмеја се мула, па настави: — Ово није, пашо, раја, ово су Арнаутн: има у години макар један дан, кад се не боје ни надишаха. И ово нису, пашо, Турци, него су Арнаути: раде земљу, гаје стоку и држе бесу. Арнаутину је више једна беса, него Турчину сготину јемина. Ха-ха-ха! . .. Теби, нашо, мало беше твојега госпоства и твоје величипе, па си желео још већи да си. Хтео си у луг где булбули поју, па си ишао жмурећи, и запао у блато; пошао си да ловиш рибу у мутној води, па си извукао у мрежи змију; тражио си од ђавола челенку, он ти метнуо на главу камен. На глави ти камен, у срцу лед: скинућеш га, ако си Г>ог; растопићеш га, ако си суице. Име ти Шемси (сунце), ама бадава ... Ич ми не излази на м;-јдан, арслан арслана тражи. . . Арслан сам, пашо, нисам кукавица... Ха-ха-ха ха-ха! засмеја се мула још једном, много, и премери пашу још једним погледом, и то погледом што у исто времо н мрзи и прети, па му окрете леђа, сиђе с тахта без збогом. Затутњшне сарајске етепонице и зарза мулин ат, прими господара и полете, вриштећи. Ва њим закасаше остали ати и коњи. Цела чаршија опет изиђе да гледа арнаутску силу и салтанат (госпоство); а подједнако се уплашише и Турци и Срби, кад видеше ражљућеиа мулу. Арнаути узвикиваху с времена на време: Алла! Алла ! Паша остаде на тахту као скамењен. X И тако Фати-султан мули је кадуна. Кад размота дугачак појас којим јо бејаше за се привезао, изнесе је на кулу. Колико се била препала, од Прокупља до мулпна села десет пута је снашле и пусгиле детргње. Сад лежи обезнањена; над њом плаче мулина кћи, а кроне је некаквом водом две старе Арнаутке, дадије мулине кћери и сина; трећа јој лила олово, па јој сипа у уста кап по кап воде где је олово било. Она још лежи у незнани, а мула тражи пуномоћнике, сведоке, имама. И чим дође мало к себи, Арнаутке је покрише оереџом мулине кћери, метнуше јој на лице бели јашмак, па изиђоше. Уђоше л,уди: Фатин пуномоћник, сведоци, имам. Опколише је. Узеше пуномоћје од ње, па изиђоше . . . Венчаше је с мулом с мирном савешћу.

Мула рече паши, е има у години дана макар један дан кад се Арнаути не боје ни падишаха; а заборави рећи, ни Бога. Јер да су се овај дан бојали Бога, зар би тражили пуномоћје за венчање од оно што не зна пи гдо је, ни ко је она, ни шта је питају, ни шта одговара? И радили су преко закона. Пуномоћник јој био човек, Арнаутин један, кога она ни у сну није снила; уместо да су тражили њена комшију, или рођака, или добра нознаника, кога би, кад би јој заискао пуномоћје, но гласу познала, ако га не би видела. Али какав закон? Вар је по закону венчавати ж,ену с другим кад је није нрви пустио. И . .. Ожени се старац дететом! — Јок. Ту закон нема посла. А није вала ни ђунах (грех), рекли би мусломани. И додали би: Ђунах би био да со оженило дете (младић) бабом. И ово сад није учињено од обести, већ из освето. Јер мула је дао бесу сам себи да ћо паши срамоту за жалост... Трећи дан, а Фати нити ромори, ни говори, нити заплака, ни уздахну. Уз пеиџере без ћорчива и капка, кроз које улази мирис једне велике илијњаче, пуне рода, и илијинске траве, сагореле, сад заливене кишом, на чупаву ћилиму и јастуку сеном напуњену лежи Фати-султан; лежи наузнак, очију полуотворених, лииа као восак жута, усана помодрелнх, у хаљини коју јој је отац за Велику К'на-ЛоК нравио, Њена лепа коса, сад замршена, пала јој је по челу, још телејисану. Па и на лицу јој још тел стоји, колико је могао остати. Не умивају је, или што се тога ие сећају, или што се боје да је не расвесте и не подсете на њене јаде. Нити ромори, ни говори. — Зар полудела, јадна, од страха, или изгубила језик, говоре Арнаутке. . . Пуна соба жена. Неки још жаљу, неки слажу у крстине, неки доду у стогове, а неки већ вршу: пуста остадошо поља, празна гумна, све се то, и мушко и женско, и старо и младо, поднгло кули мула-Халимовој; па људи остају око куле, а жене се нењу на кулу, да виде несуђену кадуну Исмаилбегову, мула-Халимовицу, Стамболку, рођаку цара царева. Јер ове просте, дивље „потнланинке" виде у једној хануми четири, и за све четири су подједнако радознале. Прилазе к Фати на прстима, и као са страхом, па чучну, ваде из недара по јабуку или крушку и мећу је крај ње не као понуду болеснику, него као прву милост господаревој кадуни. А од ње се мулина кћи не миче. Црмпураста, млада а крупна, руку и ногу као у мушкарца, иаусиице као у младића, у антерији скројоној по стамболски, коју је у срећно доба Фати скројила. Пуцала је из дуге пупше, воле, у нетнаестој години на једнога кириџију, што им је хтео украсги са ливаде козу музару, коју је она врло волела.