Nova iskra

— 60 —

очи зауставшпо му со на белом врату треће која изгледаше као да стражари, да нико прислушкивањем не наруши дивне чари тога часа. Хтео се подићи, да је ухвати за бујну косу, као што је то често хтео иокушати код сво.је рођаке, поносите кнегињице Ингеборге, али се у томе тренутку наднесе над њим дивна смеђа главица и погледа га . . . насмеши се чак на њ . . . Њена душа потону у његову. Он мораде окренути главу, те срете поглед из два велика нлава ока која га нетренимице посматраху збуњено, жалосно, очајно тако, да је морао затворити очи пред тим великим плашњивим погледом ... И размишљаше. . . Да, заиста, такве очи има најмлађа дворкиња поносне Ингеборге, која увек бледи, кад он поред ње нрође. Сањао је даље. И виде како она бела бића сјаје, како шибана вода високо прска и сунце се веша о вилинске косе. А он сањаше даље —- и одлучи да каже оној младој госпођици, не, већ вили . . . Жалосно је трљао краљевић своје очи, идући своме двору кроз вечерњи сутон. Али је бар знао, да му је чежња оетала у оној далекој земљи, у којој чак и краљевићи ништа не знају о земаљском болу.

Отари је пан радо причао о земљи, а виле исто тако радо сеђаху око њега, прислушкујући његово причање о оним створовима краткога века, који се рађају, љубе, смеју, да би за тим, после мајушне земаљске среће, за увек склопили очи. 'Гоме се чуђа.ху срећне виле, чији дани допиру до вечности, не знајући ни за какав бол, чак ни за тако кратак као трен ока. Тихи поветарац спаваше дубоко у шуми, а умирени језерски таласи чврсто се припијаху уз хладни обалски песак. Готово никакав се глас није чуо у ваздуху, сем оног неодређеног шума летњт угрејаног ваздуха. „0 чему мислиш?" запита стари пан, посматрајући најмању плавокосу вилу ко.ја с отвореним устима гледаше у нлави зрак. „Што не играш с осталима? Чак нећеш да слушаш кад свирам у фрулу, чији звуци тако силно дирају твоје сестре..." Витице се њене не померише, тако је остала непомична. „Ноћас је сањала о земљи!" задиркиваше је друга. „Краљовић један спаваше у трави... Оа далеког севера, где се студени ветри вију. И она, ето, сад сања, као да је каква обична девојка саземље!" Смејући се похиташе неколике виле ка обалн, те заиграше ио расхлађеном неску, до у запенушене вале. Њихова сјајна тела бљештаху на сувцу, а подругљиви узвици орише се на далеко. Пан се емешкаше и размишљаше о утеси. И намести јасну сирингу на уста, те јекну песма његова о чежњи сироте виле за оном туђом земљом, у којој бесмртници жељно пружају своје уздрхтане руке за болом земаљских етворова ... П. М.

- ч ■■ ,

Ш I

Беч, Фебруара 1903. Са Јју ковчеве и зложве Х"Је би човек веровао да се и уметницима затварају врата уметничких домова! Мисли се да је такоме човеку, који је већ стекао име, веома ласно наћи свуда пријем. Али деси се и саевим противно! Ео би рекао да ће име: Влахо Буковац наићи на сметње у Уметничкоме Дому ?! Па ипак — сметње је било и то не само тамо, већ и у Оецесионштини, и у Хагелову Оавезу! Влахо Буковац, чији су уметнички радови још испрва, крајем седамдееетих годииа, били онако топло у Паризу прихваћени, чија је кичица украсила многи и многи дом на Западу, он, Влахо Вуковац, наиђе на препреке овде у Вечу, у граду уметности, где се, рекао би човек, не пази толико на народност, колико на вредност творевина онога човека који се својим радовима јавља! Али о овоме ће бнти повише у једноме од идућих бројева „Нове Искре", кад она буде донела неколико примерака уметничких творевина пашега Влаха; за сада само оволико. Влахо Вуковац је ипак успео да се прикаже Вечкоме уметничком свету читавом једном колекцијом — и то каком колекцијом! Пре неколико дана, 15. шебруара, отворена је у Оалону Јевђенија Артина, у Бечу, колективна изложба слика Влаха Буковца. 0 њој се бечка стручна критика скоро слошки најпохвалније изражава; „госпара Влаха" мећу у прве редове „ аустријских " сликара , радујући се што је, ако и нрилично доцкан, ииак нашао пут у Беч! То му је, без сумње, највећа сатис®акција за оно затезање по уметничким домовима! А сад ће, не сумњам ни најмање, и тамо бити за госпара Влаха врата отворена, широм отворена . . . •Ја бих више волео да неко други ове редове нише, неко други који би могао нотиуно хладно, критички да исиисује своје утиске! Оно, душе ваља, ово није, у такоме случају, ни могућно, јер утисци еу — утисци, а њих не можеш онако хладно исписивати, а понајмање утиске са каке изложбе слика. Јер, још док су слике у атељеу бнло, гледао сам их са правом насладом, на како би онда друкче и било кад су и у изложби! Није ни потребно нисати вам овде о Буковцу као уметнику: ко њега у Орпству не зна, и који је тај што није о маестру чуо или што читао?!... Г. Буковац је изложио 41 слику, свака је — уметничко дело, достојно својега творца, маестра Влаха. Хајд', да вам бар неколике поменем. Одмах, у првој сали, пада у очи диптихон: Икарус. То је она позната грчка Фабула: даровити уметник Дедалус био је начинио своме сину Икарусу крила од воска и тичјих пера. Једнога дана привеже отац сину ова крила да се вијне високо горе, ка сунцу. Али сунце снржи и стопи крила, и злосрећни Икарус, изгубивши тако лет, још. зар и засенут сунчаним блеском, стрмоглави се и потоне у море, које се његовим именом назва! Па како јо то тек Влахо Буковац дивно представио! Прва слика, где младић надима нрса, дигао главу и с ионосом, охоло полета сунцу под облаке! И друга слика, како је стрмоглавио у море: видиш онај светли, широки траг кроз морску, зелену воду, око њега ваздушни клобуци куљају