Nova iskra

- 59 —

2. Живот С)унце се лагано почело клонити за горосгасне македонске планине. Море, узбуркано плимом, љуља се јога. Тамо, напучини, вали се играју, гоне, утрку.ју; стижу се и, пенугаећи се, прелазе један преко другога, сливају се један у други, док, најзад, последњи, у коме су сви скупа, не удари о каменом утврђену обалу, не разбијо се и, тим силним потресом о тврду стену, не избаци повисок, неправилни млаз водени који често запљусне до половине улиде. У заливу, пристанигату, вазда парних лађа, једрилица, огромних чамаца, лаких чунова. Све се то, измегаано једно са другим, у исто време, сложно, хармонично ни.ја, нагиба, љуљугака. Мале, нестагане барке играју весело по провидној, зеленој, дебелој повргаини; бродови, једрилице, тегаки, велики чамци одмерено, озбиљно, замишљено издижу и спугатају своје кљунове и крме. Са једне трговачке лађе, једрилице, гато је малочас допловила у пристанигате, најмљени раденици журно истоварују робу. Лађу с обалом везује једна дуга, узана храстова даска на којој се, и то пажљиво, обазриво, вегато једва двојица могу размимоићи. Један радник, старац, уморан, изнемогао од тегакога посла, стао на обали да мало одахне, да дугау поврати. Господар лађе, који је мотрио на истоваривање, приђо му и рече осорно. — Што си стао ? — И једним погледом одагна га на посао. Требало је радити, ако се мислило и хтело јести. И старац, посрћући од умора, изнемоглости и старости, пређе преко даске иа лађу. Ту му натоваригае на слаба, повијена плећа једну велику, тегаку врећу. Несвесно, нехотице, под прекомерним, убилачким теретом оте се старцу један слаб, тих, једва чујан али тежак, дубок уздах. Он се осврте, у колико му то терет допуштагае, брзо, уплашено, унезверено као злочинац. Орећом, господар лађе био је далеко. И ои, умирен и охрабрен тиме, понесе свој терет .. . Сунце је већ сасвим загало. Иоследњи одблесци вечерње румени одбијају се од сад већ мирне, као огледало равне и сјајне, тамнозелеие иовршине. На обали још раде, још истоварују. Замало, па ће посао бити готов . . . Наједанпут, у сутону, кроз тишину, одјекну пљусак у мору, као кад падне нешто волико, тегако, гломазно: уморни, изнурени стари радник, идући по дугој, узаној дасци на лађу, по последњу евоју врећу, последњи свој терет, отиснуо се у море. Издала га снага, храброст, разум, осећања; издало га све, све. Само га, није издао ни оставио онај неодољиви, врели нагон, оно несвесно, тамно, тајанствено осећање гато му се ужегло у душу, у крв, у све биће његово: осећање да треба радити, да се мора радити . .. Господару лађе јавише за догађај. И он с иеколиким чамџијама сгупи у погодбу.

—- Даћу вам три гроша. Извадите га. — Мало је три; дај гаест! — деру се чамџије у глас. —- Ево вам три и по. Хајде! —■ Мало је; да,ј пет, пет! — Четири грогаа. Ни паре вигае! — Пет, пет, пет! — Не дам пет! Четири! И ие иогодише се. Солун, 1902. Велимир Ј. Рдјии. Естетика (ЈУЕИ^аило Саболчка) У Вишој Женској Школи тече испит у велико. Ученица једиа, црномањаста девојчица, очи јој као сунчев сјај, не уме да одговори иа питање из Естетике. Дивну малу главу спустила је неисказано тужно, а про®есор се узалудно мучи да добије ма какав одговор на питање: Шта је Лепо ? Румена и збуњена стајала је као пајлепша слика иа свету. Нико још није Леио боље ни верније деФииовао него што је њезина појава. И док су јој у каталог бележили двојку, меии је изгледало да ио дворани скакућу аморети и смешећи се бацају руже на малу пезналицу. Чежња /Т. Јакобовеки и краљевић леже у траву. Из даљине допираше до њега звекет коиаља, којима се у даљини бацаху његови другови, које је он удалио од себе, иродирући у густиш шумски. Не, он хоће да је сам, далеко од дворских веза, слободан у горостасној прашуми, чије се лиснате круне пружаху пут сунца тако, да само врло паметии зраци могаху продрети кроз њих. Вадовољно опружи он своје младе удове. Кроз шумски полумрак допираше његов поглед до малог плавог потока, у коме се огледаху дрвета која око њега стајаху као на стражи; одмараше се на загаситим непознатим цветовима околног шибља и из^^уби се са свим у мраку неме шуме... Ах...! А ои се смешкагае, као да су му снови од силних сласти и сувигае отежали . . . Често је виђао такве виле у двору ... у двору. . . на оним широким, дивиим сликама у дугим двораиама, у које сунце само ретко продираше, купајући својим зрацима оне нежне удове. Али не, какве лудорије.. . та те су слике биле само саи ... а ова бића овде око њега живе. . . Он их је гледао, осећао их је. . . као и сваки поједини ватреии поглед њихов. Тамо со нијаше златна коса двеју ШЈавих вила на страсним валима поточним. Чуо је њихов смех. Засеауле