Nova iskra

— 42 —

краљ, а други архијопиекоп, били писци који писаху лепим, скдадним, у пуном смислу за оно време, књижевним језиком. Како Немања и Ана васпитаваху децу своју, каже њихов син СтеФан: „Овај храбри и илеменити муж децу своју васпита у скромности, благоверију и чистоти." А Тодосије вели: „Родише синове и кћери, које просветише бож.јим крштењем, светим књигама и благом понашању научише, веселити се у Господа." Кад се зна, колико је Немања био заузет јавним и државним пословима, вероватно је, да је највећу бригу о васпитању деце водила његова жена Ана. И оно што се каже за оца у погледу васпитања, вреди и за матер. Према томе прве основе у васпитању ова два знаменита Србина крајем XII и почетком XIII столећа, који створише српску независну цркву, српску краљевину и засноваше стару српску књижевност, положила је њихова побожна мајка, Ана. Стога јој се Стешан, као световни човек и владалац, одужује у животопиеу својега оца лепом похвалом, која дише за оно време необичном нежношћу сина нрема мајци. Говорећи како је његов отац подигао у Топлици храм пресвете Богородице, па ушћу реке Косаонице, вели, да га је „украсио свима потребама црквеним и заједно са честитим и побожним подружијем својим, названом Аном, завео у њему калуђерички ред. И предаде јој храм Пресвете, да се брине о њому у свему, што му је потребно, па тако и о калуђерицама, које заведе у овом светом месгу. Она у свему слушаше (мужа својега) и чуваше храм Пресвете Богородице, предан јој овим нашим светим господином. 0 овој (Ани) речо мудри: жена часна у дому мужа својега јесте драгоценија од бисера, скупоценија од драгог камења, јер бисер и камење земни су, а она је украшена добрим врлинама и благим делима, као бисером и скупоцоним камоњем. И она испуни добрим делима дом мужа својега творећи пред Господом." У оно време, кад је Немања подизао храм Богородици у Топлици, и кад је о њему узела да се стара његова жена Ана, већ се ночела .јављати завист Немањине браће. Ускоро по овоме настаје окивање и затварање Немање, па затим борба и силни напори око прикупљања земаља и стварања државе, која је за потомака Немањиних достигла врхунац. Ва све то време кућа Немањина стајала је иа жени његовој. Она је не само била мајка и ваепитачица деце њихове, већ и она снажна морална потпора мужу своме, која чини, да се муж, срећан у дому и породици својој, може свеколиком снагом одати јавним и државним пословима. Стога се у пуном смислу на њу може одноти она изрека аскетских средњевековних мудраца, који, и поред све аскетске обазривосги и светињичко уздржљивости, не могоше да не признаду да је добра жена душа куИе и сиас мужа. Ана је Немањи родила три сина: Вукана, Стефана и најмлађега Растка. Поред синова имала је и кћери, али колико, то се ио зна, Једна кћор Немањина помиње

со још 1209. годино, али јој имепа ие знамо. Њеп брат Сте®ан водио је те године иреговоре с опирским деспотом Михаилом Анђелом, да је уда за Михаилова брата Манојла Анђела. У нашим (домаћим) изворима помиње се јодна кћи Немањина Вука (Клм«д). Да ли је то она иста, о којој је сачуван спомен из 1209. године, такође јо данас неизвесно. Ма да манастирски васиитач средњих столећа забрањ УЈ е родитољима смејати се и играти с децом својом, опет из оних спомена, што их остави Тоодосије о мајци светога Саве, видимо да иза побожности, која потискује све друте осећаје у оно време, куца нежно материнско срце које лебди над евојом децом. Кад се њен најмлађи син Растко спрема да остави дом родитеља својих, кад се спрема у лов, у планину, да би тиме заварао траг и отишао у Свету Гору, кад га отац благосиља, он одлази матери. II мајка, ио обичају материном, загрли га и нежно љубљаше, иусти га с миром заиоведајупи му, да се што брже врати". Ово су били последњи нежни матерински загрљаји и нољупци, које је добио млади Растко, познији први архијепископ српске цркве и оснивач старе српске књижевности. Ако на овом месту видимо силну љубав побожне матере према деци својој, на другом месгу видимо опет онај велики бол, који потреса срце материно, кад јој нестане чедо које силно воли. Кад се вратише иратиоци Расткови пз лова и кад рекоше, да им је нестало у шуми младога госнодара, обавила је целу кућу и породицу неописана туга, настала је жалост и илач многи и неутешни. Вар је тешко видети у овоме, да је највећа туга обавила мајчино срце и ако то писац животописа изреком за њу не вели. Животонисац вели да су потрес и туга били толики „да за мало и смрт ио искусише". Ово, нема сумње, да се понајпре тича мајке. Номања, муж њен, да би је утешио, рече: „не тужи, не треба за ово да смо ожалошћени, „син мој неће погинути. Бог ми даје наду, да ћу га „видоти и наситити се милоште његове". Тада је нозвао једног војвод, и послао га, као потеру, за сином. Али узалуду. Сина му не доводоше. Он завара пратњу, постриже се и остаде у Светој Гори. Како ли је тек мајчином срцу бнло, кад се врати потера из Свете Горе и место да доведе матери сина, она јој донесе његове хаљине и „златозарне власи", које речито говораху родитељима, да со за њих син њихов, њихов најмлађи љубимац, повукао за свагда из светскога живота. Овај тренутак стари животоиисац овако описује: „Кад „(заповедник потере) предаде писмо, ко.је је синовљева „рука написала оцу својему, и кад видеше то родитељи „и браћа, и благородници пак сви заједно, прострели им „стрела срце. А кад из писма разумеше, што не жељаху, „не стидим се рећи Давидовим речима, плакаху тужно „од силнога бола, који им срцо потресаше, уздисаху и „као да им лавовски иокти утробу раздераху, јецаху и „довикиваху љубимца својега. Косе његове узеше и хаљине