Nova iskra

74 _

Јенералова кћк — РОМДВ напксао Г[. ј{. ЈГОХЛЈГ€)-(КС)

(НАСТАВАК)

VI

та хоћете од мене? Ја не разумем!... Шта тражите од мене? до крајности ненријатељски нитала је Марија Владимировна две жене што стајаху пред њом. По њезиној нестрпљивости могло се очекивати да ће тога часа окренути деђа својим гошћама. — Учините нам мидост, госпођице, лепа ви наша, усаветујт'! је... Преклињем вас Господом Христом ... Усаветујте је, кобиду моју циганску . .. Ништа с њом не могу учинити! говорила је, понизно се клањајући, мршава жена у Фланелској алватној блузи, убрађена вуненом марамом. Говорила је чистим малоруским језиком. — Кога? Шта? Због чега? КаквуКобилу? раздражујући се све више, скоро се на њу издирала учитељица. — Моју девојку, моју кћер! Ево је где стоји, несрећа проклета, ево где је њушку окренула!.. . разјашњавала је жена, показуј-ући очима на здраву и румоних образа девојку, која доиста бешс- „окренула њушку" према прозору и са довољно нрезирања гледала и своју матер и учитељицу. Жена је настављала: Познала се, гад несрећни, с Омељаном Цвиркуном, а Цвиркун је ђидија и за свашта коловођ. Одлазила му је ноћу и с њим је, проклетиња, нод једним кожухом спавала . . . — Чујете ли ви! гушећи се од гнева проговори Марија Владимировна: каки ми ви смете нричати о таквим стварима? Ко вам је за то права дао? Ја иишта ш; знам а ништа и нећу да знам — ни ваш глупачки језик ни ваше ствари!.. . С каквим нравом долазите ви у мој стан ? Ја вас не познајем, оставите ме на миру!. .. Сурово се окрете и, гневно затворивши врата пред носом жена, нобеже у другу собу и леже на постељу. Шта је то? Шта је то? Зпачи, да овде није у својој кући, да не располаже својим временом: треба да услужује ове жене! Неколико дана пре тога дође неки старац са молбом да му она напише писмо сину који је служио у војсци, негде у Харкову. Она га је, разуме се, одбила. За што да пише ? — Црквени тутор тражио је њено познанство и молио да му крсти унука. Па јесте, требало је још само да се овде и орођава. На послетку дођоше и те глупе жепе да лупају такве непристојности које су је, ето, извеле из стрпљења. А најглавније је, што се све то изручује на њу, јер Зинаида Петровна скоро никад и није код куће. Већ се спријатељила са попином породицом, па чак и са спахијом. Вели, да су то красни људи и да воли кад је с њима. Изгледа, да се утешила. Снахија је био у посети код ње, код Маничке, али га је она примила

хладно и званично, само као школског надзорника, а попадија још вазда очекује њезину посету. Како је све то несносно, досадно и глупо! А Поњаћев не пише ни речи! Да ли је и он подлац као и сви други што их онако брзо напустише? Не, то не може бити. Он само није знао гне су оне, а сад му је оиа доставила своју сеоску адресу и он ће, сумње нема, похитати са својим писмом. У суседној соби разговор се продужавао. Хивра се извукла из своје избе. —■ Узалуд си долазила, Килина, узалуд! Није то Клаудија Антоновна, нокојница . .. Она је умела да туђу невољу ирими као своју! . . . А ова — сачувај Боже! Некако је сурова. „ Опет та Клаудија Аптоновна! пакосно помисли Марпја Владимировна: — Опет она! Као да је у овпм собама ос/гао дух њезин који ме ненрестано гони!... Каква је то била? Мора бити наказа каква ипи уседелица, која иије имала среће да се уда. . . Само то, јер иначе како би излазила на крај с овом прљавштином, па чак и чешљала дивље дериште. Мрзим је, мрзим као душманина свог!".. . —- Господе Воже! Том сам се и надала! — говорила је жена: мислила сам, учитељица је, а дошла сам јој с ноштовањем, —- девојка ће је, може бити, и послушати... Што се смејеш, краво швапска? Бестиднице једна!... И надала сам се томе! .. . Геците ми, за име Божје, за што је тако оштра? По изгледу — не може боља бити, као цветак. . . А гледај сад ти! . . . Не да ни приступити! — Боља је била Клаудија Антоновна! — с уверењем рече Хивра.

, Шта ? Она,

та лицемерка, та олунотина, уседелица:

она боља и лепша од мене? И у то веровати? Дабоме, ова је Хивра одушевљена њоме, јер је можда од ње добила за успомену неколико старих одела и других трица". Жене отидоше. Хивра се онет увуче у своју избу. Марија Владимировна лежи на ностељп, не мисли ни о чему већ само пакосги. Прелази ногледом преко собе и свугде налази ма шта што ономиње на Клаудију Антоновну. Њезин намештај, њезине књиге, мастионица, засгирач ... Дође јој да све то сакуни у гомилу, па да избаци кроз прозор. Зинаида Петровна вратила се од свештеника. На дворишту већ сумрак. У-стану већ прохладио; то је новембар. Зинаиду Петровну нресретну Хивра и заједно уђоше у собу. Марији Владимировној није било до разговора с матером. А и о чему би? Причаће јој само о ономе о чему је разговарала код свештеника. Можда ће