Nova iskra

— 77 —

тељици. „Вар је доиста бида леиа?" иитала се, а то питање као да јој је месо кидало те хтеде да га што пре реши. „Млада, лепа, генералова кћи ... Отац долазио, распитивао ... И таква судбина!... Добровољни покушај!... Шта то значи? Ва што?" И Маничка никако није могла одгонеиути, шта је то било у стању да нагони девојку, која је имала сродства за потпуну срећу, да се зарије у ову тесну, непријатну јазбину, и да се осуди иа досадаи живот, на тугу, усамљеност, бедиост. Она разуме свој положај: осим овога ништа јој друго није остало; али шта би све она дала кад би се ма како могла избавити од своје зле судбине! А сад јој ето, у један мах, говоре о девојци која је добровољно узела иа се такву судбину а бољу одбацила. „А да ли је баш била лепа?" Ово јој питање изгледаше толико лажно, као да би по њему могла разрешити

сву нејасност: ако је била лепа, онда је у њезину животу морало бити тајне; ако ли није, ако је, напротив, била наказиа, онда је све јасно: самољубљо јо њу догонило у пустињу, велико женско самољубље које но може да поднесе у друштву улогу другога реда. У осгалом, сва ова неизвесност сама је но себи брзо ишчилела. Чак се и осмохну, кад се сети, из каквих су извора долазиле све те похвале о лепоти пређашње учитељице. 0, доиста, била је лепша од Хивре, па по свој прилици и од попадије и њезино кћери (Маничка их, истина, није видела, али је њезино пакоспо уображење замишљало њихове портрете но баш у најпријатнијим бојама) и, разуме се, да је према томе морала изгледати као лопотица. Опахија - свињар морао је да се поклони пред њом, јер, по свој прилици, тај медвед ништа боље и није видоо

осим брлога и таквих иопадија и њихових кћери. И ето одгонетке тој целој легенди. Манички одлакну у души што је ето тако скинула тај ореол са главе пређашње учитељице. Остало је још само да се реши и оиа кажа о генералу. Па ни то није било тако тешко. Ко је видео тога генерала? Хивра, и увок та Хивра, тај главни извор све славе прсђашњо учитељицо. Боже мој, где ли је учило то бедно створењо да разликујо чиново и мундире, и ко сме јамчити да тај генерал није био какав војни писар или толеграФиста ? „И по свему излази да је она била наказа, олуиотина и ништа више! Иначе... иначе све ово не би се могло об.јаснити!" ЈЏ Зинаида Петровна и упали своћу. — А зар ти ие спаваш? Нисам хтела да те узнемиравам па сам била отишла у учиоиицу.

— Како сте љубазни !. . . За дивио чудо ! . . . са јетким осмехом нроговори Марија Владимировиа. — Шта ту има чудно ? Ја сам се, мислим, увек старала о твоме здрављу и о свему другом. — И о срећи, зар не? — Ах, доста већ нребацивања... Доста! Зинаида Петровна ухвати се за слечоочницо као да хтеде показати да јо.ј од тих пребацивања и главобоља долази; али од главобоље није било ни номена. Она .је била једно од оних срећних бића која се не умеју дуго задржавати на својим утисцима. Она су привикнута и спремна за сваку прилику. За два месеца већ се била приучила да на једно уво чује а на друго да пропусти сва кћерина заједања, од којих је до скора онако плакала. Друштво попадије и њезипе кћери, што јој у почетку изглодаше ужасно, сад јој беше пријатно, те је већ нока-