Nova iskra

— 79 -

сом, као сумњајући да.ћо Хивра пристати да Манички покаже слику. — Чу.јто. Хивра! — викиу Марија Владимировна и избаци: покажите ми слику пређагање учитељице! Хивра, која већ беше легла на свој ускп одар, покрете се и промоли главу кроз врата. — Нећу вам је показати, госпођицо! одговори јој, добро размисливши о том питању, и затресе главом. — За што? — За то, госпођицо, гато ви мрзите покојницу . . . Ако вам јо покажем, ви ћете .јој се наругати!. . . — Шта? Ко сам ја? Бесно псето, гатали? На сваког насрћем, нападам и иалећем ? Какве то глупости говорите? „Наругаћете се"! Ђаво нека зна гата јо то! . — Није то, да бих .. . Ного је бага цела истина: у вас, мила госпођице, има и сувигае мржње. . . И ви је со не можете отрести . . . А мени јо покојница тако драга... Ближа и од пајрођенијег!

Хивра уђе н даде јој слику. То је била повећа кабинетна Фотогра ®ија са златним ивицама већ овегаталим. — Ево ми је покојница и негато нанисала, само гато се ја у нисму ио разумем! . . . одано роче Хивра показујући натпис на нолеђини. Маничка полако нриђе столу на ком је горела своћа. Ухватила се за руке и регаи се да „но насрће". Соде, метну своћу на згодније место и, да би самој соби пока зала како ће бити мирна, прво стаде разгледати иатнис. Потез је био женски — мек и развучен, ади уједначен н еталан. Било је написано: „Најбољој дугаи у своту и милој другарици својој Хиври" инотпис: „Клаудија Порховскаја". „Но, то је већ много! — номисли Маничка: Хивра — мила другарица! Чега има заједничког између ње и Хивре? Зар то није лупњава!" — Полако окрето слику на другу страну и очас набра обрво. За што ? То није била лепотица. Ни беспрекорних правнлних црта, ни танких

АђУТЛНТУРА ГлАВПОГА ПГтАБА У НиШУ

„Истина јо да сам пуна мржње, и да сам, можда, у стању и „наругати со", како она вели. Како је то одвратно, и у шта ли со ја то преметох ? У змију, шта ли?" — Дајем вам поштену роч, Хивра — уморенијим гласом рече Маничка: само ћу је погледати и одмах вратити, а нећу ништа рећи! . . . Хивра јога јодном размисли о том нитању, јога једном одмахну главом и, на послетку, отиде у учионицу. Маничка је ходала по соби силно узбуђена. Као да је нека невидљива сила пеопазно свезала њезину судбину са судбином пређагање учитељице; као да није пуки случај што сада живи у стану где јо пређе она живела, што спава у њезину одру и гато се служи њеним намегатајем. Негато је спутавало и нагонило Маничку да према својој претходници буде жестока и неразложна.

линири, ни тачног проФила"! Нос непгто у вис подигнут, усне танке, полуосмегаљиве, очи велике, меке, косе глатко зачегаљане према потиљку, те показују доста велико чоло. Али колико је у том лицу било нечега милог, симпатичног, срдачног, простог, у толико су очи њезине гледале .јасно, право у дугау, и тако је угодно било осећати на себи тај умирљиви поглед, да се чак и у пакосној дунги Маничкиној пробуди неко добро расположење према тој дево.јци. То је управо било лице створења гато се ослободило свега ситничарског и прљавог, лице прожмаио љубављу, којо као да би хтело рећи: „Волим све људе, и тебе волим, тебе гато ме тако мрзига!" И стид обузе Марију Владимировну за своја пређашња осећања прома тој девојци, и разумеде да се она није из самољубља новукла од светских радости живота и догала у ову пустињу, већ да је узрок томе сасвим друкчији.