Nova iskra

— 85 —

— и, од два вола што су остала, изабраше слабијога, који је већ готово био на умору и који пође на своје губилиште не опирући се. Онда онај други окрете полако главу, отпрати га својим невеселим оком, и, кад је видео да га воде оном истом кобном кутићу где су и сви досадањи убијени, разумеде шта .је; .једнога тренутка еве му је било јасно у његову јадном спљоштеном воловском челу, и он замука од страха... Ох! мукање овог говечета, то је најтужнији звук од кога сам икад задрхтао, и у исто време нешто најтајанственије што сам икад чуо . . . Било је у њему неког тешког прекора свима нама људима, и исто тако неке кроткости што дира до срца; нечега уздржаног, угушеног, као да је во дубоко осећао како му је јецање узалудно и као да каже, свестан да га је напустио цео свет: „Ево је куцнуо неизбежни час за мога последњега брата који је дошао заједно са мном из далека, из отаџбино где смо трчали но пашњацима. Ускоро ће и на моне доћи ред, и на целоме свету нико неће зажалити ни за мном ни за њим ..." Ох! ја сам зажалио. Ја сам чак у том тренутку осећао неко лудо саааљоње, и долазио сам готово на ту махниту мисао да узмем његову велику болесну и одвратну главу и да јо наслоним на своје груди, јер је то један од најприроднијих физичких начина да успавамо илузијом заштите оне који пате или који ће умрети. Али, у стварп, во није могао очекивати никакве помоћи ни од кога; јер сам чак и ја, који сам тако живо

осетио колико је било страха од смрти у његову мукању, стајао на свом месту укочен и неосетљив, окрећући очи у сграну. . . Неће се ваљда због очајања једног вола променити правац лађе и ускратити трима стотинама људи да не једу свој оброк свежег меса! Сматрали би за лудака оног ко би и минут мислио о томе. Међутим је један мали мрнар, који је можда тако исто био сам на свету и никад није нашао ни у кога милосрђа, — чуо њогов вапај, чуо га на дну душе као и ја. Он је се приближио волу, и стао је да га сасвим полако милује по њушци. И могао би му прорећи, да је ово мислио: „Умреће и сви они који ће те јести сутра; сви, чак и најјачи и иајмлађи; и можда ће тада страшни час бити за њих још грознији него што је био за тебе, и с дуготрајнијим патњама; можда би тада они више волели да их ко удари гвозденим маљем посред чела." Во му се одужио за његово миловање гледајући га својим благим очима и лижући му руку. Али тренутни блесак разума, што је синуо испод његове ниске и уске лобање, био се угасио. У сред злокобне бескрајности у ко.ју га је лађа носила све брже, у хладној магли, у сумраку који је наговештавао бурну ноћ, — и покрај тела свога друга који је сада био једино безоблична гомила меса обешена о један ченгел — јадни во стао је мирно да прежива; његова уска памет није ишла даље; он није мислио више ни на шта; није се сећао више ничега. С францускога С вет. А. П етровић.

€гипатска легенда — БОДЕСДДВ ПР^С ЈГревела с пољског Дра ШШП

ле, како су ништавне све људске наде према уређењу света! Гло само како су безначајне према пресудама које Господ Саваот исписује на небу пламеним знацима... Стогодишњи Рамза, силни владалац моћног Египта, борио се с душом. На груди овог свомоћника, пред чијим гласом пола века дрхтаху читави милијони, паде мора која га притискиваше и испијаше му крв из срца, снагу из рамена, а по каткад му одузимаше и саму свест. Као скрхани кедар лежаше велики Фараон на кожи индијског тигра, покривен ио ногама триумФалним огр-

тачем етиопских краљева. Неумитан чак и према себи, Рамза зовиу највештијег лекара из Карнакског храма, па му рече: — Знам да познајеш јаке лекове који или убијају или с места излече. Оиреми који од њих, према мојој бољци, па нека се то већ једном сврши... овако или онако. Лекар се колебаше. — Помисли, Рамзо, — одговори он — од кад си се спустио с небесних висина на земљу, Нил се више од сто пута излио; смем ли да те понудим леком који није поуздан ни за најмлађега од твојих ратобораца.. . Рамза се диже чак с узглавља.