Nova iskra

— 140 —

дичином која парохијанка у цицу, вукући за собом једно или два детета и с одојчетом на рукама; или је то, на страни крстионице, дрека новорођенчета кога крштавају; или најчешће монотон глас свештеника који аа врат на нос чита молитву иад чамовим сандуком каквог бедника који је, покривен цриом чохом, положен на двоје ногаре, и окружен врло малом гомилом жена, док су мушки, као слободоумни људи, чекали крај церемоније пред туторовим столом, на другој сграни цркве. И стари попа Фабер, један од свештеника парохијских, био јо уверен, два пута на три, да неће наћи никога пред својом исповедаоницом или би обично морао да слуша мало занимљиве исповести какве добре жене. Али то је човек од званичне дужности, и средом, четвртком и суботом, тачно у седам часова, долазио је он редовно у канелу Св. Јоваиа, колико да се помоли Вогу и да се врати ако нема никог. * * * Једне вечери прошле зиме ишао је с муком у цркву улицом Муфтар свештеник Фабер, бранећи се кишобраном од олује, и, готово уверен да се узалуд узнемиравао, он жаљаше у себи топлу пећ, коју је оставио у свом малом стану у улици Ломон, и Свето Писмо које је оставио отворено на столу, метнув под љега своје наочари. Али је субота у вече дан када старе удовице, које живе ту у околини од својих малих нрихода, долазе да потраже опроштење, те да се причесте сутра дан. Добри свештеник није се могао разрешити од дужности да не оде у собицу од храстова дрвета и да не отвори, с марљивошћу каквог благајника, онај прозорчић, где верни, за које је исповедање нека врста штедионице за рај, исплаћу.ју евоје незнатне педељне грехе. Свештеник Фабер у толико је више жалио што је изашао, ,јер је ове суботе био и назарни дан и тада обично улицом Муфтар врви свет, и то свет ко.ји није баш много расноложен за његову мантију. Залуд је бити побожан човек, опет је врло мало пријатно морати обарати очи пред злобним погледима и заиушивати уши на увредљиве речи које ћете уз пут чути. Нарочито страховаше попа од неке ракиџинице, сасвим почађале од дима и са силним мирисом од алкохола који засипаше из отворених врата, кроз која се могаше видети перспектива од буради украшених етикетама: Ансинт, Мадера, Вермут, Витер и др. Ту пред дућаном стајала је увек гомила весељака у дугим блузама и високим качкетима, који сасвим увредљиво са уа! уа! поздрављаху сиротог свештеника који је брзо пролазио тротоаром. Ипак ове вечери, пошто је рђаво време отерало све с улице, свештеник Фабер је стигао без сметње у цркву. Кад је ушао у цркву, он покваси свој кажипрст у шкроиионицу, нрекрсти се, мало се поклони нред олтаром и затим се упути ка исповедаоници. Данас бар није дошао узалуд: један га покајник већ чекаше.

* * * Један човек! То је била реткост и изузетан случај у Сен-Медару; ипак кад је разабрао, према црвено.ј светлости кандила обешеног о шиљатом луку капеле, на човеку који је клечао кратак бели капут и обуће с великим клинцима, свештеник Фабер је мислио да ће то бити какав радник који је сачувао лене обичаје црквене и веру. И исповест коју ће чути, нема сумње, биће исго тако банална као што је и она неке куварице из Монжове улице, која је, пошто би се оптужила да купујући на пијаци поткрада своју госпођу, клицала од радости на празну реч опроштења. Још се и сад осмехиваше свештеник сећајући се кратког обрасца пгго га је употребио неки сгановник из предграђа, који беше дошао за венчаницу : „Ја нисам ни убио, ни крао. За остало ме испитујте". И свештеник уђе равнодушно у исповедаоницу и пошто је допустио себн да добро напуни лушу, он отвори сасвим немарно завесу од зелене чохе која беше превучена преко прозорчића. — Госиодине попо .. . промрмља један храпав глас који се упињао да говори тихо. — Зовите ме оче, пријатељу. .. и очитајто молитву. И овај човек, коме свештеник није могао видети лице које беше у сеици, поче срицати лагано молитву и изгледаше да се ње једва сећао, а затим настави потмуло: — Господине попо. . . ие.. . оче. . . Најзад, опростите ми што ие говорим као што би требало, али ја се нисам исповедао има већ двадесет и пет година, јесте, од како сам напустио родно место. .. Ви знате шта значи... један човек у Иаризу.. . А после, ја иисам гори од других и увек сам себи говорио: Добри Вог мора да ,је : добро дете... Али данас, ово што сад имам у савести и сувише ,је тешко да сносим сам, и треба да ме чујете, госиодине попо ... Ја сам убио једиог човека! Свештеник скочи с клупе као опарен. Убица! Ствар се није више тицала, обичних зађевица, оговарања ближњих и осгалих торокања старих жена која је он расејано слушао и одмах заборављао. Убица! У глави овог човека, који је тако близу њему, породила се и извела у дело мисао једног злочина; ове руке, којо су додиривале његову исповедаоницу, можда су још крвљу попрскане! У свомо иамеру, у коме беше мало и страха, свештенику Фаберу падоше на памет ово стереотипне речи: — Покај се, сине.. . Милост Бож.ја је бескрајиа. — Саслушајте цео догађај, рече човек гласом у коме се осећаше тежак бол. Ја сам зидар и дошао сам у Париз, има више од двадесет година, са једним својим земљаком, другом из детињства. .. Заједио смо скидали гнезда и учили читати у школи... Он ми беше као брат .. . Звао се Филип ... а ја, ја се зовем Жак . . . Био је то крупан и леп момак: ја сам увек био тром и кржљав. .. Није било бољег радника од њега, међутим ја сам обичан.. . и добар, и вредан, и искрен... Ја сам се поносио што сам његов пријатељ, што сам смео са њим уноредо ићи; ноносио сам се кад би ме он потаишао по