Nova iskra

— 148 -

Али нијо реч о томо, воћ ево о чему: ти се, мама, никад нећеш понравити. Видиш какву неерећу обе носимо, али ја већу, јер ти си ипак проживела свој век, а ја тек почињем. А за што хоћеш да си невина, зашто лажеш преда мном? Ето, то ме највише љути, а остало ни најмање. Што ће ти то сад? Вар не видиш да је све пропало и да се више не ће вратити оно што је било, а ипак би хтела да преда мном сачуваш своју надмоћ. То, мама, није лепо! Знаш ли шта нас само може помирити ? Истина, само једина Истина! Зинаида Петровна брисала је очи и ћутала. За њу је био сасвим нов овај глас и нова мирноћа којом је Маничка говорила о предметима који су јој пређе жуч узмућивали. Не хитају^и спреми своју постељу иа банку од пећи, али кад леже, никако да се у њој.смири. Та је постеља била један од извора њезина страдања. Већ од пре неколико дана почела је хладноћа, те су морали ложити пећ. Од тога се постеља толико загроје, да со Зинаида Петровна, ложећи у њој, осећала као на највишем банку у бањској парионици. Јадна жена окретала со сваких пет минута с једног бока на други, те, дабоме, због тога није ни могла спавати. — Што се не смириш? није једном питала Маничка, будећи се од узнемирљивог шушкања. — Није... онако ... не спава ми се!... Босаница! увок је одговарала Зинаида Петровна. Није ни сама знала зашто но каже кћери својој прави узрок такве бесанице. Нечега се бојала, а ни сама није знала чега. Али прошле ноћи није могла издржати, те рече: — Угрејала се постоља . . . нече! И догоди се оно чега и се иехотице плашила. Маничка се презриво насмеја: — То је за твоје грехе! Ха, ха, ха!... Нека врста пакла, паклених мука!... Ха, ха, ха! Дакле и још једва излишна увреда. Зинаида Петровна зари се лицем у јастук и учини се као да спава. Али јој до спавања није било. Све сличне опизоде изазивале су у њеној глави читав низ м^сли о прошлости. Да, непажљиво су живели, иепажљиво заједно с покојником. Живели су као деца, старајући се да се нагутају што више сладости, и но мислећи о послодицама. Кад се иравилно размисли, то је било чак и непоштено. Што су друштвени новци упропаштени то је просто напросго несрећа! Али Маничкин капитал није се смео дирати, не, нипошто дирати. И она, Зинаида Петровна, онда кад јој је он говорио о „претпоследњем покушају", била је дужна да га задржи, да не да. Воље би било да су весеља одмах прекраћена, него ли што се на то решавало. Та то је Манички био једини ослонац у животу, то су били свети новци. И већ је стала помишљати да је то доиста казна и да Маничка није узалуд успоредила загрејани банак са пакленим мукама. . . Али, гле, како је Маничка ражљућена! Еако је увређена! Ове то што она каже — истина је; сва су њона пробацивања оправдана; али она је ипак

њезина кћи и с правом се може од ње очекивати више благости и деликатности. — Чуј, мама, — рече јој Маничка када Зинаида Петровна нађо колико толико згодан положај: хајде у моју постељу. — Шта? Твоју постељу? Зинаида Петровна сасвим се збуни не очекујући то од своје кћери. После синоћне увреде нуди јој постељу? ТТГт.ч, је то? Какво ново фино измишљоно изигравање? Или је данас ноки тако срећан дан? — Да, мама, хајде у моју постољу, јор то на банку неч.', а ја ћу удесити за себе иаслоњачу и сголице. Не, не, молим то лози, молим те! Зинаида Петровна, непрестано чудећи се у себи, иије још била нн дошла до Маничкине носгоље, а из избе со промоли Хивра и роче гласом који није очекивао поговора: — Госиођице, ја ћу вам спремити постељу! Ви се, драга, немојте мучити. И тога часа извуче од некуд нека два огромна сандука, састави их, метну иа њих иошто као иериие, иокри све чистом пресвлаком и створи се ностеља да не може боља бити. Сво је то Хивра спремила са необичним сгарањем па чак и с љубављу. Већ је гледала на Марију Владимировну другим очима и према њој се држала као према сасуду у ком је свота водица, а то све за то што је Маиичка почела читати рукопис Клаудије Антоновне. У осталом, потребно је рећи, узела је у обзир и последњи догађај т. ј. уступање матери Маиичкине постеље. У дубини душе оиа је увек нападала у себи Маничкину „поноситост", верујући с правом да млађи увек треба да поиусти старијем. И овај поступак Маријо Владимировне искрено је овеселио Хиврино срце. Намостивши се у својој новој постељи и нашавши да је веома удобна, Маничка осети, и биће ирви пут од када је дошла у Марловку, да су јој сви живци мирни и да на души нема никаква терета. Дође јој жеља да спава, јер је некако предосећала да ће јој овај сап бити и тих и сладак. Реши се да даљо читање дневника Клаудије Антоновно остави за сутра. „Ипак — размишљашо она с осмехом, док јој нрви дремеж поче слонљивати трепавицо —- налазим да јо веома пријатно не бити зао. Зар је то Бог зна шта, што сам учинила мами, а гле какву ми је иаграду спремила Хивра: меку и удобну ностељу." XI Сутрадан устала је Марија Владимировиа свежа и расположена, што у Марловки није бивало чосто. Њу је у овом месту све .једило проко дана, те је у вечо логала изнемогла и болесна, спавала је узнемирено, а будила се са главом као у бунилу. Сваки нови дан доносио је тисуће узрока за нов јед, те јој се цео живот претвори у злобу која је све предмете око ње превлачила црном бојом. „Готова сам и да полудим од једа!" говорила је сама соби. У почетку је чак била и задовољна са тог једа: има једна