Nova iskra

— 152 —

ништа рећи; он би јој се онет смејао; он је не би разумео. Штета! Па ипак, он је био интедигентан, добар и љубазан младић. Може бити да је истина (као што је чуда да мама једаред рече) да људи воле сасвим друкче него жене ? Али и Ромео је био човек!

—■ „Александрија. Ко путује пругом из Торина треба да промени воз." Гиери Да сиђемо. Имамо да се задржавамо четрдесет минута, на бисмо се могли мало прихватити. Јеси ли гладна? Или хоћеш да нричекаш до Ђенове, где ћемо остати два сата? Софија Како год хоћеш. Гиери Добро. Онда да сиђемо; протеглићемо ноге. ОоФија присгаде да узме лимунаду . .. Враћајући се у свој кут у купеу, опомену се изреке госпође Стаел: „Путовати, то је најжалосније задовољство на свету." У каквим ли је приликама и расположењу могла бити ауторка Еорине кад је Формуловала овај аксиом?... И знак питања у машти Софијиној узе огромне размере; дела јој се будућност учини помућена и узбуркаиа ироничним упитним знацима, шиљатим као чакља. У Сан Пиер д' Ареиа море привуче сву њену пажњу својом мађиском привлачношћу. И Гиери га, носматраше с великим интересом. С лицем на нрозору, он је беше обухватио руком око сгрука. Пријатан ветарац миловао их је по лицу; осетише наједанпут да су срећни, срећни због своје младости, ерећни због свога брака .. . Срећни још и зато што већ беху — приспели . . . Гиери (узимајући торбицу и штит своје жене)—• Аах!... Софија (намештајући вео) Па ипак, на крају крајева, Ђиђи ме воли.

II. јМеденк месец Нануљ. Сггап(1 ТШе1, на морској обали. СоФија се л>уља у американској наслоЈБачи, посматрајући како се пуши Везув у даљини. (На њој хаљина од тамно-зеленог енглеског што®а, са великим квадратима боје дрвета и боје сћаМгоп; струк од зелене кадиве, са пуцадма од цизелованог метала; на рукама шведске рукавице и т. д.) Уз сточић стоји наслоњен Ђиђијев штап. Софија (мисли) Већ петнаест дана!.. . Инжењер Малфати (стари пријатељ Гиеријев; човек од четрдесет и пет година, проседе браде; физиономија обична: жпвети и пустити друге да живе) То је заиста била лепа комбинација да се иађемо сви скупа у Напуљу . . . Лепа, разуме се, за меие, јер Ђиђи, наравно, нема нотребе... Софи/ја (сухо) Напротив, Ђиђију су увек потребни његови пријатељи. Инжењер 0, поред тако лепе женице... Софија Шта ћете? Мој муж уме да говори само о своме послу, о политици или о стварима које нас жено ни мало не занимају. И тако је озбиљан, тако важан... Све то зависи од карактера, разуме се, али... Инжењер (мисли да је умесно прекииути је) Ех, збиља, махнимо се тога. (С лаким осмехом) Требало га је видети као што сам га ја виђао у Университету. Био је душа свакога друштва, стожер свакога весеља . . . Прави Дон Хуан, кажем вам! . . . Он је много млађи од меие и

иеколико година смо се биди изгубили из вида, али су ми ипак позната сва његова јунаштва. СоФија више не посматра Везув, него је сасредила сву своју пажњу на речи МалФатијеве. Инжењер (доброћудно) У осталом, и боље је тако. Јер, верујте мојем искуству: то су нрави мужеви, тихи, кућаници, већ повучеии од света. Софија И сувише. Инжењер Како можете рећи? Софија (живо) Не велим за Ђиђија, но . . . често такви и сувише мудри мужеви не усрећавају своје жене. Инжењер Па ипак су бољи од ветропира, расипника и развратника. Софи/ја (иронично) Жалосна дилема. Инжењер (покуњена носа) Хе! Софпја Вар се не може наћи муж љубазан а да није развратник, окретан а да није ветропир, пријатељ друштва и забаве а да није расипник? Инжењер На сваки начин, на сваки начии. Само, то је врло тешко (После кратког размишљања) У осталом, када се жена удаје, она мора мислити само на своју кућу и ни на игго друго. Софија А ко вам је то казао ? Инжењер (мало збуњено) Воже мој, иа то је позната ствар: и Свето Писмо, хвалећи жену . . . Софија Молићу вас да се махнете Светог Писма. Има свачега по мало у тој књизи, тако да је свако може цитирати без бојазни. Инжењер Видите и енглеско женскиње.. . Софија А шта имају с нама заједничко Енглескиње ? Јесге ли ви ваљда као што су Еиглези? Јесу ли наши обичаји епглески? Је ли наше васпитање енглеско?.. . Вило би занимљиво кад би у Италији где је све италијанско — само жене морале да буду по моделу енглеском. Онда би нам требало од петнаесте годиие метати на главу сламне шешире, тутнути нам нод мишку „ Бедекера" и послати нас на пут по свегу. Инжењер Ех, то би тек била лепа сгвар. Софија Узмимо да би то била лепа ствар, али ми допустите да у то сумњам, а из разлога што се морални обичаји не могу преносити из земље у земљу као што се преноси жито. Дакле, кад ми нисмо биле тако васпитане, треба нас узети онакве какве смо. Инжењер (гледајући око себе спокојним погледом) Како је диван дан! Софија (не одговара ништа). Инжењер Заиста: ово иебо, ово море, овај дивни ваздух — тога има само у Напуљу! Софија Штета само што жене нису Енглескиње. Инжењер (мислећи да ће најумесније бити једно:) Ха! ха! ха! ха! Софија (јогунасто) Ви сте људи себична сгворења. Уживате живот потпунце, забављате се, пијете до последње капи од онога што Булвер зове: „пехар ружичасте боје", и кад се уморите, а ви подјармите жену да вам она номогне носити терет разочарања. Инжењер (решен да прогута пилулу) То су, ако се не варам, модерне теорије. Ви сте, драга госнођо, остали под утисцима Сардуове комедије: Разведимо се. Софија (увређена) Ја?... Зар мислите да би ме мама водила на Сардуове комедије? Зар не знате како еам строго васпитана? Инжењер Онда је Ђиђи?