Nova iskra
— 178 —
фатк-Судтан ПРИПОВЕТКД з€/1€т јов. тптзт^
(илставак)
XV
тропшој кули мула-Халимовој, у великој али ниској одаји загро.јана је пећ земљана, с крчазима; па ту је и мапгал пун распаљеиа угља, јер па пољу је хладно како скоро није. Наваљена на један јастук, вунен, у куту одаје, седи Фати-султан, а према њој је мајка њена. Час-но, па сгара унре поглед у кћер увела лица, изгорелих усана, а обучеиу у свилену антерију, и накићену; па кад се она, нешто проговоривши, осмехие, мајка се добру нада, а кад се сухо накашље, страхује; обухвата рукама колена, наслања браду на руке, и заниха се, сузе јој падају по рукама ... —• Шућур! поче мајка, сад кад јој се кћи насмеја. Да Бог да се, кузум, од сада увек смејала! И хоћош, иншала'! јер ево дошао је сат да се и твоја реч чује. Фати, ђозум! Тноја ма.јка ие умо те друкчије световати, до: кад те испитују, одговарај слободно, и све по срцу. Немој, кузум, по глави. Срцо ће једно, глава ћо друго, може бити. Мула-Халим ти јо венчање, истина; ама то ти је и ЏаФер -беј, јер ти ниси била пуштеиица. Ухо на срце, кћери, слушај... А кад будеш, кузум, на испиту, нуштена си н од једнога и од другога, баба ти каже. Тиој баба је ха®уз, и био је имам красио Аја -ОоФије ; зна сав муса® напамет, и нознаје сво како јо у нашем танком дину. Дин нам јо
танак, танак, мрежа паукова
И ја знам, кћори. Ти
си била мала, не знаш. Но живи Мојром-ханума. .. Знаш ону Мејрем-хануму до теткине ти куће, што је увек као ат без уздо и улара, (жена која нема мужа) а чини севап, спремајући и удајући сироте девојке ?. .. Она беше удата, а не живи с мужем, те га. остави. Млада, а без мужа беше пот година: заинатио се оиај, па не удара нечата за њено пуштање. Најпосле је научише две му®тије, да со уда за другога непуштона. Живела с овим другим мало, па је нрви тужи. Кад изиђе пред суд, иадошо јој оба воичања. „Кога ћеш сад?" ппта је суд. — Ниједнога, одговори она (јер ни код другога не беше јој добро), на се врати мајци слободна. Тако је било, кузум... И твоја ће венчања пасти ... Хајде мони, кћери ... Да идемо обе у Стамбол; да молимо милостивога падишаха да се смилује, да ти се баба врати у Стамбол. А! Отамбол! Тамо су два мора, тамо аде, тамо наши конаци, на румолијској страни, и на анадолској, од куда се сунце рађа: и грозиице и кашаљ, све као руком однето. А ако није, ти ухо на срцо... Да ти обновимо венчање с ЏаФер -бејем... А? ЏаФер -беј... Јок, Бал-беј, тако га од милости зову. Баш је, вала, „бал". Млад, леп, гонџе-лале, и од соја. Отриц му је био велики везир, ујак садразам, оба деда наше, рођаци бејрлербејови. .. Млад 1 , кузум, твоја прилика. Ти си
чула да је. . . Алах зна ко је убио мулииа сииа. Душмани обедили пашу. . . Паша богат, волики човек, сила, те како нећо имати душмана ?! . . . Наго дрво нико не поглода, на лиснато бацају очи, на родпо камењо. Што вишо рода, више каменица .. . Јер да је, кћери, истина, било би до сада сведока. А где су сведоци ?... Нигде једнога .. . Тек онако говоре, душмани ... И ха®уз-беј, твој баба, воли овамо. И пре јо волео; а сад ти поручује да не слушаш ни овога ни онога, већ да метнеш ухо на срце.. . Да ти не ирети мула ? Да те не учи његова кћи ? Ааа ?" Кад пе доби одговора, стара настави: ЏаФор -беј је млад. Бидела сам га једанпут у Есма-кадуне... Леп. А, очи! А, веђе! . .. А над горњом усницом као ћумуром направљено, толико ... Волела бих, кузум, да ЏаФер -бсј стане поред мула-Халима, да их видиш наноредо .. . Мула је човек, то је истина, ама није муж...; муж је само по имену, ааа? к И загледа се стара у кћорину угашену зеницу. Њој се зажарише увеле јагодице; обори очи .. . Мајка као да нешто страшно прочита са зажарених јагодица, из оборепих очију, те нљесиу длановима и закука: — Бај! Вај! Вај ! Јазук, кћери, тво.ја младост! Па поклопи лицо рукама и зајеца како скоро није. Подижу јој се плећа, одскачу груди, јеца... XVI Како мула каза Фати-султан е ће на испит, од тада је весела, сваки час се за ионешто смеје, и устаје, хода по соби. А Садије-ханум од тада брата не номену; роч „Исмаил" застаје јој у грлу. Види да је Фати весела, да јодва чека да нође, те час-по тужно нрошапће: А, жонски севда! Добро људи зборе: траје од нетка до субото.. . Дође дан поласка. То јутро је Фати била врло вссела; и у лицу се мало повратила.. . Пред кулом су Арнаути, не као до сада из ноколико села, воћ из свих, и што је год за пушку дошло је, па сво оружано до зуба, све шкрипи зубма, сво тајно нрети, паши, највишс несрећној Фати-султан. Зима. Ови су увијени у јапунџа. Несгрпљиви. А кад сс иојави мула на ату, узвикнушо „машала" ! Мало, па со отвори капија, и појавише се из великога дворишта, опасана високим, дебелим зидом два тахтаривана. Један тахтариван, леп, бојадисан, носе ха®уз-Ахмедове чифчијо; други, нов, од простих, белих дасака, Цигани. У првом је хаФуз -Ахмедовица; у другом Фати-султан. Носе је Цигани, јер Арнаути, Војњаци, носе само мртву жену, за севап. За тахтариванима се, одмах, појавише мулина кћи и оне две дадије, све три на коњма, с белим чаршавима