Nova iskra

— 208 —

своју собу и пустих сузе да теку слободно ... Није прошло неколико тренутака, а у собу уђе моја иама... XIV „— Шта си учинила? Шта си учинила? — Ти си увредила кнеза!. . . Глупа девојко, глупа девојко! „Лице је њено показивало потпуну збуњеност. Јасно је било да се у томе часу осећала дубоко несрећна. Гледала сам је раширених очију и изглед ме њезин није ни мало гануо. Као да се каква хладна и нема стена беше у том тренутку сгавила измођу мене и ње, као да то није била мати моја, која ме је нежно волела а коју сам и ја исго тако волела, већ нека сасвим туђа жена. Да, у том се тренутку зачео у души мојој онај хладии осећај отуђености, који је после тога све више растао, док ме, најзад, није довео до одсуднога корака. — „Нисам ја њега увредила, већ он мене! Да, да, он је мене увредио ... — „Он! Тебе? Шта то говориш? Како? Је ли ти ишта рекао шта би било неуљудно? — „0, не, не! Он је био потпуно уљудан! Сачекао је да прође шест недеља, ни више ни мање!. .. А зар то није довољно, да се заборави и да изветри из срца чак и најискренија љубав? Шта ви, шта ви? Та за то време охладни чак и нежна љубав родитељска! „ — Клаво! „— Охладни, то је истина! Да то није истина, ви бисте његову увреду осетили пре мене. А ви ... ви сте то сами желели и радовали се... „— Клаудија! „ — Не, не! Ја вас више не ћу слушати, нећу вам се покоравати! Ви сте увредили Лиду, ви сте и мене увредили! Нисте нас волели, јер сте волели само свет, у којем смо се кретале, биле леие и биле ваш понос; само поноса ради ви сте били готови да нас дате кнезу: „Узмите коју хоћете, кнеже, једну или другу!" —И вама је свеједно, што је ои лагао и Лиду и мене; ви чак нисте ни помислили каква је то љубав која се носле шест недеља претвори у љубав према другој! ... Није вам ни једанпут у памет дошло, да он не воли ни мене ни Лиду, него наше новце!. . . А знате ли ви да се он чак радује смрти Лидиној, јер се тако мој мираз — удвојио! Знате ли ви то? „— Јеси ли му све то у очи казала? унита ме мама с ужасом. „ — Не знам шта сам му казала . .. Идите од мене, јер све ћу вас омрзнути! Идите! „Мама покри лице рукама и поводећи се изиде из собе. Из кабинета допре до мене пригушени жагор гласова. Папа је викао, старамајчица уздисала, мама плакала. Али у тим тренуцима била сам сасвим равнодушна према њима. Очврсла сам. Њихова невоља изгледала ми је смешна, њихове сузе — извештачене. „Не сећам се како је то било, да се и ја нађох у кабинету. Да ли сам дошла сама или су ме на силу одвели,

али знам да су ме дуго времена сви вређали. Папа ,је стајао преда мном са закрвављеним очима, са стегнутим и подигнутим песницама и викао ми у лице: да сам рђава девојка и да би ме требали растргнути. Ја га таквог још никад ие видех. Мама је говорила о мојој незахвалности и о томе како је цео свој век била носветила нашом васпитању. Старамајчица је само тресла главом и нечујно плакала. „— Ти ћеш се оправдати пред њим! . . . Не ти, већ ја за тебе. . . али ће за то бити све онако како ја наредим! викао је папа. „— Ни за што! Ни за што! Ја се никоме нећу покорити! Њега презирем, а вас. .. вас не поштујем више! — одговорих му, заборављајући на себе од негодовања. „— Ћути! Не—сре—ћо ! Онесвестих се и падох на нод!

Када дођох к себи, била сам у својој соби, у својој постељи и тако онемоћена, да не могох ни главе покренути. Дознала сам, да сам тако већ шест дана у постељи. Ови око мене беху уплашених лица. Дозвала сам економку Лизу, собарицу, Оемена Андрејевића и маму. Мама је била бледа и посукнула у лицу. Јамачно се бојала, да ћу и ја поћи за Лидом. Папи су казали, да сам дошла к себи, и он је долетео у моју собу, пао преда ме на колена и почео ми љубити омршавеле руке. Све је дакле било опроштено и заборављено; а можда су дошли и до закључка, да нисам баш толико погрешила, колико је то њима изгледало. „Оздрављала сам веома полако; све их је поражавало моје ћутање. Кадгод би ме о буди чему нитали, одговарала сам једносложно, а сама ни о чему нисам почињала говор, као да ме спољашњи свет баш ни но чему не занима. Старамајчица, која се сада, без мало, преселила у моју собу, по цео дан седела би у наслоњачи, и не пуштајући воз из својих руку, причала би ми: како их је све моја болест бацила у бригу, и како се напа сам осудио тврдећи да је он свему крив, а једном за ручком рече са сузама у очима: „Њено је срце праведно ... Дабоме, ми старци имамо своје, здраве разлоге, али они су њој туђи, па се за то и узбудила". .. Кнез је отишао у Петроград. Није чак догао ни у опроштајну носету, чак ни из пуке пажњо само. Као што је изгледало, старамајчица је била на мојој страни. Можда и због тога што сам била у постељи, бледа, слаба, изиемогла. Али мене није занимало све оно што је она говорила. Ја сам се, у самој ствари, удубила у свој унутрашњи свет који ми се у један мах учини велик, пун садржаја и пун дубоког интероса. „У колико сам вишо оздрављала, све сам јаче и јаче осећала, да више не треба да се вратим у свој пређашњи свет, у нашу гостинску собу, колима на улицу, на посела код познаника и т. д. После искушења што сам их преживела последње године, после греха свог према Лиди,