Nova iskra

207 —

„— Ако допустите, са највећим расположењем. Надам се да ћу добити летње одсуство, — одговори кнез и поклони се галаитно. „Старамајчица оде у трпезарију по неком послу. "Папа се сети да има нешто да доврши у свом кабинету, и оде. Отарамајчица зовну гласпо маму. Осгадох сама са кнезом. Он, по свој прилици, није хтео да изгуби најзгодније тренутке, а уз то је веровао да је то само пука Формалност, јер му је напа обећао мој пристанак, а то му јс јамчио и његов спољашњи изглед и његове одличне везе у Петрограду. За то одмах и отпоче, без предговора: „— Клаудија Антоновна! Користим се овим случајем, да бих вам поверио све оно што је већ одавно у моме срцу ... Говорићу отворепо, са пуним уверењем да ћете ме разумети као што треба. Када сам први пут ступио у вашу кућу, ја сам примио извесне утиске и од вас и од Лидије Антоновне. Дужан сам рећи, да сте на мено учинили силан и дубок утисак, али сам у исти мах видео, да и ваша еестра има доиста великих врлина. Ја сам се приближио вашо.ј породици, и заволео је од свег срца. Попашање према мени било је са пуно наклоности. Тада се у мени породи мисао, да би за моне била велика част када бих са вашом породицом био спојен јачим, сродничким везама. Природиа наклоност мога срца тражила је да своје осоћајо искажем вама, али ја нисам могао заборавити да је Лидија Антоновна — старија кћи у породици и да норед тога има такве врлине које изазивају најдубље поштовање. И ја, не премишљајући, тргпуо сам своју руку, борпо се са својим срцем, угушио у њему осећаје према вама и са пуном оданошћу занросио Лидију Антоновну . . . „— Ви је, дакле, нисте волели, нсго сте је само поштовали ? упитах не скидајући очију с њега.

Кућа са магазом у Потарју „Кнез, по свој прилици, није очекивао ни то нити икаква друга питања. Он је мислио да је отац мене већ

довољно спремио, и да ћу му дати могућности да у изјави буде кратак и да срећно приђе завршетку какав смо очекивали и ја и он.

Ш

Кућа са дивананом (Полимље)

„Он поћута, па за тим одмахну главом. „— Не, ја сам био искрено одан Лидији Антоиовиој, — одговори ми. „— Као према старијој кћери? „Он се намршти, а у очима му се појави израз незадовољства. „— Не говоримо о томе! — рече он: осећаји се крију у дубини душе човекове и нико их не може оцењивати. Ја сам био поражен смрћу Лидије Антоновне, али живот нас помирује и са највећим губитком. Времо је прошло и ја сам осетио могућности да искажем своје пређашњо осећаје, осећаје према вама, Клаудија Аитоновна . . . Верујте ми да су ти осећаји и искрени и топли . . . Ваш папа и мама — на мојој су страни. Мени само осгаје нада да ћете се и ви са наклоношћу одазвати моме предлогу . . . Будите моја жена!. .. „И ако сам раније знала шта ће ми рећи, ипак ме оштро жацнуше рочи његове, а нарочито послодње три, те журно устадох, нуиа негодовања ... „— Ваша нрошевина, кнеже, за мене је веома велика част ... — рекох скоро гушећи се: тако велика да је ја пе могу примити... „— А за што? Ја вас молим! . . . „— Хтели бисте знати: за гато? — наставих исгим тоном. Ва то што Лиди ни једном нисте говорили да је волите само што је старија! Ви сте јо, дакле, — лагали! И за то још, што лажете и мене као и њу; за то што је мени много више драга, него ли вама, успомена моје јадне сестре; за то што вас презирем, кнеже... „Више нисам могла говорити: осоћај узбуђености грло ми је гушио. . . Нисам хтела пустити срцу на вољу да пред њим заплачем, да ми сузе види. И ако му не казах ии стоти део оног а што сам могла и што му је требало рећи, побегох у