Nova iskra

— 210 —

У сумрачју летље ноћк...

сумрачју летње ноћи врт усамљан тихо спава, И Лахор је крила своја међу лишће густо свио; И док месец топазовим благим сјајем обасјава Брда наша и долине, ја шапућем с тобом тио.

У заносу слатком глава на твоје ми груди клоне: Ту међ' снежним криновима рај љубавни душа снива, Испод наших ногу жубор речних вала у ноћ тоне, Где у својим дубинама река један гробак скрива. Зајечар, 1902.

И занесен ја ти причам тужну повест драгих двоЈе, Докле блудећ пустим вртом њихов Анђо тужно плаче; И тад чвршће пригрле ме беле, топле руке твоје, Пољубиш ме тад страсније, привучеш ме себи јаче. Милутин Јовдновиђ.

што га уви, вре? с. Д. тодорн^

унце ее роди и пође дрхтећи преко свода. Ситне, безбројне зраке падале су на све стране. Класје пожутело, готово зрело, савило главе и рекао би човек да је задремало, да га само ветрић не покрене по каткад из сањарија... Чује се рика говеди, блека оваца или високи, отегнути глас каквога момка где виче другога. По прашљиву, уску путу, што се пробија кроз пол>а и ливаде, ишао је он, ћопа-Пера. Пошао је на заветину у А. Једиа, од колена дрвеиа нога, убадала се полако у прашину, а од друге вирио му је из ногавице један патрљак. Дрвена се нога забадала полако, опрезно у прашину; пггаке су се такође полако померале, те се његово, ћопаПерино тело љуљшкало баш као звоио на веговој цркви. Мале, зелене, дубоко увучене очи гледале су пажљиво у пут посут прашином. Каткад се и штаке и нога зауставе, глава му се исправи и он погледа преда се и стане да би видео где је, па му се глава опет савије, протрља знојаво лице о рамена а штаке заједно с ногом залупају. — Баш је врућина! — прозбори он покаткад, подигие за часак главу, па се опет спуети. Кад подигне главу, види му се јаспо велико, црно, набраио чело; на сред лица велики, помало црвен нос; брада чупава, проседа; бркови оштри спустили се на уснице... Поред њега је трчкарало јадно, мало, слабачко нсетанце с исплаженим језиком и завученим репом међ ноге. Чим псетанце стане и ћопа-Перине се справе зауставе, па

укрутив главу, очи у пола затварајући а веђе скупљајући, викне достојанствено: — Напред 'арш! Псетанце савије главу, завуче више реп међ ноге и пожури, а ћопа-Пера мрдпе задовољно главом и настави пут Још јо мало имало до села. Већ га је видео. Куће, растркане тамо амо, с искривљеним оџацима, који тек што нису иали; искривудан пут провлачи се поред кућа. На обе стране пута коров, бурјан; патке и гуске трче по барама, лупају крило о крило и весело гачу . .. Дрвена нога опет се забадала, штаке су се померале и ћопа-Пера је ишао од куће до куће. 0 лица му је цурио зној, очи су му поднадуле, поцрвенеле.. . Данас јо лоше среће! Кудгод је отишао — одјурили су га! Уђе тако у двориште, скине полако једном руком капу, пазећи да му штака не испадне испод мишице, и кркљавим, тихим гласом прозбори: — Уделите ми! Глава му се мало извије у страну, очи у нола затворе и он чека. Кад му нико ништа не да, капу метне полако на главу, штаке притеже уз тело, глава му се исправи, очи упола затворе, а веђе скупљају и чује се: — Напред 'арш! Још је хтео да обиђе попииу кућу. Таман он на вратнице, кад ал' ево попе где истрча из куће сав рашчунан и стаде пред врата, попадија пекако одмах за њим испаде. Дебела, велика трбуха, с лица јој цуре грашке зноја,; вичо нешто попи, а поп савио главу и гледа сми-