Nova iskra

— 240 —

„Вратила сам се кући у 4 чаеа изјутра, када је већ почело свитати. Ноћ саи нровела у избици код Августине. На то нико није могао ни помислити. Августина је живела код нас у селу близу двадесет година. Пре је била бона у нашој кући. „Једном је била добила од својих рођака писмо, које је тако потресло ту тридесетогодишњу жену, да је добила чак и удар. Изгубила је ноге, и од тога доба не излази из своје избе, коју је добила по очевој жељи. Овакога дана слали смо јој храну а добивала је и малу пенсију. Једна старица налазила се око ње. Јадна Августина умирала је од досаде и необично се радовала кад би је когод посетио. „Отишла сам к њој. Требало је видети оно њено одушевљење. „Мила моја! Анђеле мој! Влато негледано! Лепотице!" — нонављала је и почела говорити, говорити без краја. Причала ми је о своме младожењи, који јој пре двадесет година беше обећао да ћо је узети, само ако буде имала 500 рубаља. Отишла је била од своје родбине и текла, чува.јући своју месечну плату. ВеК је била дотерала до 200 рубаља. Кад у један мах — извештај: нашао је у Ревељу другу која је, но свој нрилици, већ раиије скупила капитал који је тражио, и ожени се њом. Какав положај за већ зрелу девојку коју младожења одгурпе! „Изгледало је, као да никада неће довршити своју историју и своје мисли. Покушавала сам но стотп пут да одем кад је време било, али она, изгубивши у својој пезаслуженој тамници рачун о времсну, непресгано је молила: „— Лепото моја, остани само још који тренутак! Не знаш како ми је лакнуло што се могу с ким разговорити! И ја остадох видећи да је њојзи збиља лакше. Око четири часа изјутра, она се у један мах уплаши што је тако доцкан, па ме посла кући, захваљујући ми непрестано. „Ватекла сам уплакану маму, алн сам у кућу ушла с осмехом. Осетих у грудма осећаје задовољства. Учинила сам нешто другоме, била сам од користи и нисам узалуд проживела шест часова свога живота. Сцене, пребацивања, сузе. . . „Сцене, пребацивања, сузе... Често одлазим Августини; била сам два дана код Дуње, наше вратарке, када се разболела од грознице. . . Тражила сам од маме тридесет рубаља, када је пао Пахомов коњ те више није могао довозити жито из поља, па сам му их дала, и он је купио другога коња. „Сцене, пребацивања, сузе.. . „Шта то радиш? Завлачиш се у ђубре и гад, излажеш се опасности да се заразиш Вог зна каквом болештином .. . Ти нас компромитујеш!" Наставила сам како сам почела. Сваки пут, кадгод бих учинила ма какво добро другоме, осећала еам се помирена са свима људма.

„Дође отац. Одржаше нородични савет и решише: да мама иде са мном у Италију. Ништа друго не могоше пронаћи за моје умирење. Означише и дан поласка. Али у очи тога дана ја се спремих и отидох сама. „Признајем да је такав поступак био и сувише оштар према оцу и матери. Опи су ме волели и у мене су гледали као у сву срећу своју. Али ја сам већ знала, нрема искуству, да ће се лако измирити с том несрећом. „Може бити, мислила сам: не ће проћи ни шест недеља, а они ће ме сасвим заборавити". . . Отидох у Одесу, где сам знала, ако ништа више, бар какве су и које улице. „Није потребно причати ни како сам отишла ни како дошла. То је био скоро једини логични излазак из корака који сам учинила. Отац је долазио, опомињао, претио; али ме није могао одвести, јер би то било што и старо дрво вадити из земље зајодно с кореном на га просађивати на друго мосто: простало би расти, увехнуло би . .. „Већ сам дошла до свршетка. Тешко ми је држати неро. Волест ме испила. Умрећу сутра а моаге бити још и данас. Али мисли ројевима лете по мојој глави. Ево једне од њих: задовољна сам својим животом. Жао ми је само што јо тако кратак, али је ипак трајао толико да могу рећи: нисам узалуд живела. Старамајчица је имала право: волела сам све оне којима сам учинила ма најмање добра; волим цео свет којему бих тако хтела да учиним ма какво добро. Са свима сам се помирила. Опростила еам оцу, матери па чак и кнезу. У моме срцу нема злобе .. . „Ево још једна мисао: налазила сам људе који еу улагали све своје силе служећи ближњему. Питала сам их: како су дошли до тога ? Многе је на то унутио живот, а већину — књига: читали су добре књиге, усвојили добре идеје, па према тим идеЈама удесили свој живот. Ја — не. Књиге сам читала тек доцније и гово рила сам: да, тако је, то је истина. Али је мене само живот довео дотле. „Они који су путем књига дошли до тога, кажу да свој живот ироводе служећи народу којему се, веле, одужују. Ја сам тражила кога ћу заволети да бих утишала злобу у срцу свом. Нашла сам и мирна сам. Добро је и јодио и друго. „Баш ми овога часа дође белокоси малиша и заплака. Рече, да га нико не ће више волоти, иа ме моли да не умрем. Обећала сам, али — на жалост — реч своју не могу одржати . .. Онај који дође на моје место и до чијих руку дође овај свезак, нека пази и иека воли белокосог малишу"... Свезак је био иа грудима Марије Владимировне. Даље су биле само празне странице. Дакле, написавши последње речи, није више могла држати перо. Очи Маничкине боху затворене, али она није спавала. Замишљала је ту јадну девојку како умире далеко од родбине између ових уско размакнутих зидова, при слабој свећиној светлости ... а у један мах, као еноп СЈајне светлости, прође