Nova iskra

— 226 —

„Ех, ко то зна! До Великог Поста она још може дееет пута лист окренути. Стрнна Ранђа Милићева нричаше ономад код нас, како така студен не траје дуго. Зна она, вели, кад је око Светог Саве играло коло у школској порти, па се дигао нрах баш као усред лета. А око Ђурђице једва да си могао крочити од сувомразице". „Еако му тако му, али она одсеече од једном као напању!" прихвати Триша Матејић. „Идем јутрос за стоком, па уши да ми отпадну баш као око Светог Јована". „Ја рекох теби да више не дотерујемо стоку овамо", одврати болесни Перица Јеремијин. „Можемо је и дома затворати. Вар је то баш какво морање трчати по оваквом мразу за њом. Шаше и сламе има и код куће. Положи јој тамо, па мир и крај!" „Бога ми, ми и не мислимо на то. У нас стока и о Божићу осгаје на трлу. Исгина, тешко је ићи свакога јутра тако далеко, кад мраз пуца за ушима, и онда тамо јој полагати, али шта ћеш? Ја сам тако навикао још од малена, па ми пишта није. А после, и за стоку је боље. Има више места. Онамо код куће и ми сами немамо где да се окренемо", одговори Триша Матејић и према ватри стаде загледати дно иа својој котарици. На пољу залаја псето, али одмах ућута и мало затим па се зачу глас Микичин, како псе милује. После неколико тренутака указа се на вратима мала глава Микичина, сва увијена у неки стари и излизани вунени шал, а мало затим и цео стас у црном тешком гуњу и дебелим чакширама. „Хо, хо! баш ово не зна за шалу!" рече Микица прилазећи ватри и дрешећи шал око главе. „Права зимска ноћ! Звезде се уситниле, па само трепере, а месец дошао још већи и крупнији према нама". Он се и сам лагано посади на ниску и нразну троножну столицу. Перица Јеремијин остави за часак котарицу, загледа се у ватру и онда обраћајући се Микици, упита: „Шта ли раде сад ови паши Цигани чергари, кад је на пољу оваква зима?" Сви се насмејаше. „Не брини, синко, о њима!" рече Микица. „Топлије је њима него нама. Тврда је вера то. А после, знају се они и помоћи. Овде проштац, онамо врљика, па и они животаре тако." Они ућуташе. У колеби се чуло како ватра весело пуцкара и како се пруће вије при савијању у лес. Микица је седео немирно. По свему видело се да га мучи нешто. Његове усне час су се покретале као да је хтео нешто рећи, час је махао главом као да се љутио на сама себе. Најзад и Рајко опази његово нестрпљење. Изгледало му је, као да ће нешто ново чути. „Ти као да се добро познајеш са момчадијом из Трновча?" упита он Рајка. „Па шта онда?" „За цело знаш и 'Гићу Гмитрова?"

„Гмитра Јелића?" „Јест, њега!" „Знам, како да не! Зар смо једанпут нуштали црпац ту доле испод воденица. Сад је у војсци. Ђурђевдан му је рок". „Неће више никад ни доћи!" „Шта-а?... Шта рече?... Умро зар јадник ?...." „Још горе: сам се обесио?"... Као сен каква да је прошла кроз колебу. „Али за име божје!"... — „Тића?" „Јест. Ономад на ноћ.... Бог свети зна." „Ах, Господе наш, Исусе Христе!".... Мирни и непомични сеђаху сви ту, са бледим лицем и укоченим очима. Беше им тако тешко, да су једва могли и дахнути. Перица Јеремијин још се више припли уз Рајка и лице сакри између колена. „Не, је ли то истина ?" — „Како је могло бити, забога?" „На жалост, истина! Не знам, али то мора бити да је било нешто тешко, ужасно тешко.... Од младости своје ја ништа не знам, што би ми на срце теже нало..." „Али како је могло до тога доћи?" „Ах, ко то зпа? Капетана је известила његова команда. Оп пак данас дозвао Гмитра. За трен ока па су сви знали. Запева јадна Станица, да се и* мало и велико заплаче...." „Хм, хм, баш ништа не разумеи".... „Онако се говори испод руке, они су тамо горе криви.... Било је, вели, тако тешко, да се није могло издржати.... После, ко зна и какве муке још... Знаш и сам да је био слаб.... Сад ми успут исприча Тола Казачки да је покојник стајао ближе са оном Перишком.... Ко ће знати Можда је и ту истина. Видиш да се она јесенаС удаде у Милошевац, у Ракиће".... „ Тако страшно !" Ново ћутање у колеби. Перица се поново припи уз Рајка тужећи се како га је страх. Триша је изгледао као да гледа у дмо своје котарице, и ако су му руке дрхтале као у грозници. Изгледало је као да се и сама ватра гаси; бар се пламен није тако високо дизао и нод таваницом горе изгледало је мрачно и пусто; као да су били издвојени од осталог света, сами за себе. Из свакога кута кезила се ружна смрт на њих; можда је сваке тренути хтела узети кога од њих.... „Ах, како је то страшно!"... промрмља Жикица Степанов. „А да ли је то истина, што се говори о њима?" унита Триша, који се хтео показати најслободнији. „0 којима мислиш?" упита Микица. „Та о њима... знаш ваљда.... што се тако сами убију.... Вели, не могу их сахранити на истом гробљу, где и остали свет, већ негде на другом месту, саме за себе?"... „Јест, и онда, каже, нема опела ни нратње.... него онако, хајд' у раку.... па свршено. Чак ни поп неће да