Nova iskra

244 —

3 5 0 Г 0 м

ела ноћ, без мрака. Тишина бескрајна По језерској води засталој се шири. Само мирис ноћи што ваздухом мири Невидно и тихо ко вечита тајна.

Дуж обале цветне повезане стоје Непомичне барке. Вода се не нија. Јабланови танки ко да вечност броје. У води се месец огледа и сија.

С времена на време два слагка певања Простором пролеге. Па престану звуци. — Два славуја једној певају славујци Док се она буди из страсна сањања.

У Паризу, аарила 1903.

И ја својој драгој певам песму сада. Али песму суза, растанка и јада. Чуј ме мила моја! У наручју туђем покаткад се сети Миловања мога! О, ал' време лети! Збогом, Лили моја!

Ст, 1^. П ав ^ довит ^

РУСКО СЛИКАРСТВО У XIX ВЕКУ (Уломак из дела ркхарда јМутера „СјезкМе с!ег ЈУ1а1еге1 т XIX ЈаНгНипсЈег^")

руском народу има јодна оригинална к&жа која је више оријенталног него ли еловенскога карактера, и но свој нрилиди, Монголи су је донели из своје отаџбине у руске степе. У овим стенама, вели кажа, негде, а не зна се баш тачно где? — расте један ретко иежан цвет, вечито свеж, ко.ји никада не прецветава, који нити расте иити вене као друго цвеће. Докле је земља у цвету и покривена зеленилом, оно се не може видети, јер барске траве и стенско цвеће расту више од њега и скривају га од туђих ногледа. Али ако ко пође по пусто.ј степи у тужне јесење дане, лако може видети тај невенак, јер мирис његов још издалека казује путнику да је у близини пред њим баш тај чаробни цвет. ЕБегов је мирис особит, чудноват, неисказаио сладак, да таквога или њему сличног нема нигде у свету. Ео удахне тај мирис, томе се цео свет покаже у друкчијој, у правој светлости. Све, све му посгане јасно: што је било немо, сад му проговори; што је говорило, више га не може лагатп. У бираним речма ласкавчевим, он види све тајне мисли; зверови, дрвета, стене говоре му разумљивим језиком; он прониче у душу природе и види како она живи, како се креће и ствара; он чује песму коју звезде певају у ноћном колу свом. Али, у исти мах, кажа вели, постане и тужан, веома тужан сваки онај који удахне тај мирис, јер — кажу људи који то знају — жалосна је веома та песма што се ори по васиони! И велики руски писци пошли су с јесени да траже тај чаробни цвет и — нашли су га! Разумели су ту песму и постали су мудри, кротки и сапатници. У иаше несимистичко време, мистична православна Русија прва је унела оригиналну грандиозну ноту у духовни концерат свих народа. Француски натуралисти занимају се „човечанским документима". Циљ им је да објективно представе при-

роду. Сваки човек засебно узет, учили су они, елеменат је који, доведеи у додир са другим, ступа с њим у извесна једињења, а песпик, као служмељ науке, троба да та једињења проучи и објави. Тек нод руском руком, душа је човекова, жива, патничка душа човекова славила после дуге смрти свој пропорођај. Недогледна једноликост тужних степа сахрањених нод сурим небом и худи живот бедних људи нробудише у Руса бескрајну сапатњу према човековој личности. Свот још никада није чуо тако симнатично - жалбених, тужно-покорних, дубоких и нежних гласова као оних што их објавишо ионижени јунаци Тургењева, Достојевскога и Толстоја. У данашње дане јавила се необично страсна жудња ка душовној непосредности, ослобођењу школских Формула и младићској искрености. Тражи се ма што наивпо, тражи се уметност искрености, уметност крајева без музеја, уметносг из средине нростих људи; траже се слике још нигде невиђоне, тражи се студија још свежега ваздуха и утисак још неосећани. Руски писци — руски су до последње капи крви своје. У Русији, као нигде више, необично је чврста воза између књижевности и најтајних народних јада. Руски су књижевници игго и руски народ: народно било њихово је било. Све је у њих проникнуто мирисом земље отаџбинских поља, сржи народнога живота. Али пластична уметност мора, према књижевности, да рачуна са много тежим погодбама. Па ни производи руских писаца још не представлају уметнички завршене облике. Толстој и Достојевски нису масгилу ни мало већи рођаци од других образованих људи који могу јасно исказивати сво.је мисли. Они се од других не издвајају сво.јом уметиошћу, него својом природношћу и нростотом које у толикој мери имају неносредносг утисака, свежину, животност појава, да им више није ни потребно књижевног обрађивања. Француски писац много впше глача