Nova iskra

— 246 —

Само је гро® Федор Толстој, медаљар и вајар, предетављао у пуетињи рускога класицизма онакву оазу какву је Придон представљао у Франпуској. Његове илустрације Богдановићеве „ Душице" по својој грацији, леноти и аристократској раскоши стоје на првоме несту носле Придонових цртежа. Он се није бринуо о академским Формулама, није се угледао на друге, него се уживљавао и тако савлађивао грчку прошлост; његове су композиције свеже и нежне, у њима нема ничега натегнутог или условног. Прави сликар те епохе остаће један једини Орест Еииренски, чудан колориста и наиван таленат који се није одушевљавао Раоаелом, Пусеном и Менгсом, него Рубенсом и Ван-Дајком. Доиста, портрет његова оца као да је изашао из Рубенсове кичице. Наполеонови походи обележавају почетак реализма како за Француску, тако и за Германију и Русију. Што је тада у Паризу био Гро, у Жинхену Алберт Адан, то је у Русији био Орловски. Рођен у Пољској, али живећи у Русији, он је, као и Адан, био по природи прави солдат, јер је као дечко гледао гомиле војника а као младић и сам је суделовао у многим бојевима. Вративши се у отаџбину, почео је необично вредно сликати све оно што је у бојевима преживео. Петроградски естетичари не примише га баш са највећим распеложењем, јер му из огромнога списка уметничких имена досудише не баш тако цењено име: руски Вуверман. После Вувермана дошао је на ред Тение. Венецианов знаменит је за Русију као стари Биркел за Германију. Рођен 1770. г. живео је у оно доба када се „жанр" сматрао као нижи ред уметности, а постати Пусен или Ра®аел било је веома лако: требало је само годину две дана марљиво цртати према гиису и копирати слике старих мајстора. Не гледајући на то, Венециаиов, одбацивши све законе модне естетике, са пуном љубављу и са најтоплијом жудњом ка истини предаде со сликању сељачкога живота. Не сме се заборавити, да је ово било још у оно доба када су у Русији сељаке продавали и када та јадиа бића не смедоше тврдити ни да су господари сво.је кошуље! Овај прелом што га учини, — подиже Венецианова до праве знаменитости и даде му, с правом, име оца руског народног сликарства. Његове су слике рађене с пуно љубави, а често су иуне најпажљивијега посматрања и, нарочито, поклоничкога поштовања према природи. Новоме колену оставио је аманет сво.ј: да само у Природи и Истини може уметник паћи спасења. У то доба и Силвестар Шчедрин, уметник пун снаге и изразнога темперамента, напусти захтеве Пусенских пејзажа: реализам је већ почео отворати очи, те тако ноче и руска народна школа. Али је Русији још требало да преживи и Фазу историјскога сликарства: 1834. г. наступи периода историјских таблоа огромних размера. Већ неколико година долазили су из Рима гласови да је Карло Брјулов, генијални младић, који је и ире тога био зиаменитосг, — довршио слику ко.ја је изненадила сву Италију. У тим гласовима доиста није било претеривања. У целокупној историји сликарства XIX века тешко ће се наћи тако огроман уснех као што га постиже слика Брјулова „Последњи дан Помпеје". Оамо од најразличнијих похвала, што се безбројно појављиваху у

италијској штампи, могли би се саставити огромни свесци. Римски критичари не хтедоше упоређивати овог руског младића ни с Микел-Анџелом ни са РаФаелом — јер им је и то изгледало мало и недовољно. Пред Брјуловим, као некада пред Гереном у Паризу, са сграхопоштовањем скидао је свет капе; без путне исправе нуштали су га чак и преко границе, јер се о слави његовој знало и у најзабаченијим царинарницама. Када би долазио у нозориште, публика је устајала са својих места да поздрави маестра; густа гомила света није одбијала од његова стана или га је сгално пратила, жељна да се нагледа генијалнога уметника. Валтер Скот, кога су тада највише читали у Русији, пробавио је у уметниковој радионици читав сахат, уживајући у његову производу и посматрајући га ћутећи и са иајвећом пажњом, а при поласку му рече: „Нисте створили слику, већ епоху!" И сам Камучини, подсмешљиви и немилосрдни Давид италијански, назвао је Врјулова колосом. И најзад ова слика, која је сгекла толико славе у Јевропи, дође у Русију. Интересовање публике довела је штампа до највећега степена. И грдне масе света јурнуше у Академију да уживају у овом јединственом производу. Колосално платно представљало је разорене домове и престрашене масе света; шарени хаос најразличнијих боја, у којем „пламен Везува зајодно са блистањем муња као дао да је с неба узет", произведе најдирљивији утисак на гледаоце који се до тада морадоше задовољавати јсдино бледим и безизразинм композицијама. Говорило се да је Брјулов иадмашио Микел-Анџела и РаФаела; да је само он умео спојити ужасно и трагично са најблагороднијом лепотом. То су биле речи не само ситних Фељетониста, него и највећих генија руских који као да се утркиваху у култу Брјулова. Гогољ га је у једном чланку обасуо најласкавијим похвалама; Пушкин је клечао пред њим молећи га за буди какву скицу; Жуковски је читаве дане проводио у уметниковој радионици и називао његове религиозне слике „богом надахнуте визије". Сада се тај ентузијазум тако мало разуме као и некадашње одушевљавање производима Делароша и Воперса. Разуме се, „Помпеја" Бр.јулова има у руском сликарсгву свој културно-историјски значај. Олика Брјулова представљала је само компромис класицизма и романтизма. По изгледу, она је дала нешто ново, али није у исти мах тражила и промену укуса пгго је тада владао, те је с тога Брјулов — као Деларош у исто време у Француској — постао прави љубимац и сгарих и младих. Па ипак, поред свих недостатака, „Помпе.ја" је најбољи уметников производ, јер оно што је радио после ње, представља или баналне италијанске сцене или слике религиознога садржаја („Вазнесење Богородице" и „Распеће"), које би могао израдити и какав уметник трећега реда из Болоњске Школе. Све је правилно и разумљиво, лено замишљено и умно компоновано, али досадно и без живота. После свога доласка у Петроград почео је радити слику огромиих размера „Опсада Пскова", којом је хтео да надмаши себе сама. Више од 10 година радио је на њој, али је резултат био рђаво насликана натриотска театралиа сцена, израђена у надменом стилу Ораса Вернеа. Само неколико сиажно израђених портрета и ненатезаних акварела иреживеше варак његових историјских слика. (НАСТДВИИЕ СЕ)