Nova iskra

— 247 —

Јајка о ружи сн- ?о

цветаланежна ружа, уцветала мајских дана Ја је гледах из даљине како цвета лепа, мила, У самљена, ограђена, неприступна са свих страна, Јер чуварка, негованка у своме је врту крила. Гледао сам, уздисао: „О, лепа си као вила, Ал' ти ето Усуд клети немилосно, грозно суди!

Увенућеш и опашћеш ко да никад ниси била Ох, а ја бих тако радо закитио своје груди...* ...Вихор маше снажним крилом... И већ бура сенком мрачном Показује своје знаке где се даљни видик пружа, Док у оном врту мирном, а под топлим небом зрачним, Тако срећно и весело и сад цвета нежна ружа. В. М, ЧО^ДА^овиц

ФАНТДЗИМ И РСДДНОСТ

, ањах У многи — певаху многи, на и он певаше; и он сањаше. и не видев добро још евета, слабо познавајући стварност и немоћан још од) војити је и раздиковати од својих маштања, мишљаше, да је живот сан и санан певаше: ... »Та цео живот, цео свет Санак је само, санак леп." Ал' једном ... Беше се већ давно смркло. На нољу дивна, ведра и тиха ноћ, са свима својим красотама чаролКским, обавила нежно природу и свет. И све почиваше мирно, тихо и безбрижно у крилу њезину. Он со!,аше у својој избици. На крилу му нредивна в^ла Фантазије: распуштене, таласасто бујне, дуге и црне косе, лако обавијена нлаштом тананим, обгрлила га топло својом руком пуначком и притиска и привлачи на своје груди, и својим црним и тамним, сањалачки иолуотвореним очима страсно га гледа, а румена јој ђул-усташца узбуђено дрхте и сладострасно опојни јој дах тихано шанће заношљиве речи. Он је беше чврсто нригрлио око паса

И њене се топле усне све ближе и ближе нримичу; дах опојии, што у несвест баца, све јаче и јаче онија, а рука мила све топлије и топлије грли. Али — таман му хтеде надахнуће дивно рајски пољуб дати — врата собна одјодном одскочише силно у немој поноћној тишини, отворивши се широм. И прохладан, необичан дах пирну унутра, и клопот се неки зачу. Сухи, високи костур ступи у собу огрнут цриим плаштом. В^ла се иежна нагло трже, изви се из загрљаја и прну^преплашена кроз отворени^арозор у ноћ. ,у"$

Д вестагодишњица П етрограда : С номеник П етра В еликог витког , а заношљиво онијену главу бесвесно прислонио на њезине обле груди, склопио очи и сања. А он гледаше укочено и дрхташе једнако. Дрхтање А мисли — узрујано лете и блуде далеко, далеко по бес- од милине иређе у дрхтање од страха. Тај прелаз беше крајности, без пута и без циља. ужасан.