Nova iskra

257 —

НОБА НСКГА

опао задах удари му у лиде. Дубоко уздахнувши, Рајко застадо у пространој, полумрачној соби. Јер светлосг ниске ламппце, поред које је Цала седела, једва ако је успевала да. осветли овај кутић око себе; све остало лежалоје прикривеноу сенци нолумрака. Његове очи падоше на застрвеиу постељу, па којој јс у плиткој, дрвеној колевци лежало одојче. Олабе нејакс груди равномерно су се дизале; у два три маха оно отвори мала ружичаста усга и поново се умири. Тамо украј високе земљаие пећи седела је Цала новијена изнад свога ручиога рада. Ситан воз треперио је пред њеним очима и она беше дубоко погнула главу да ухвати краја безбројним редовима. И кад Рајко лагано ступи у собу, издиже се њен повијени струк, полако и постепено. У тајанственом нолумраку пзгледао је он још већи, и жалосни поглед упише

проде^а милош п- ЋИРКоаиЋ

ј4>егово јЗеличанство 1^раљ Срвкје ПЕТАР I.

снажпији. И у Рајков суморни се свом крупноком својом два

шку,

преплашена црна ока, док ',|е цело лице издавало укочени израз изненађености, по готову страха. „Не бој се, Цало, ја сам!" рече Рајко промуклим, тешкии гласом. „Ти?.. .. Рајко .... тако доцкап ! " На њезину лицу огледао се оншти израз сумње и сграха. У последње време јако је мучила бојазан, да Митар од иекуда поново не искрсне. „Није ништа, није!" рече Рајко видећи злу слутњу у њеним очима. Она се подиже са свога седпшта и нонуди му малу тронозкну столицу. „Али Господе!.... Рајко, ти за цело ниси болес ган ?..." Она сад ток успе да сагледа његово растројено лице са угашешш н тужним очима. Рајко нокуша да се осмехне. — „0 мени није реч !" додаде мало затим. Наста ћутање. Рајко налакти руке на колена и у њих спусти своју теуморну главу. Изгледало му је кадшто, да се мозак

издвојио из ње и да нијс више у стању ништа разлико-