Nova iskra

— 289 —

Београд, октобра 1903. год

IIIш

НОБА ИСКГА

ј2 проле^а МИЛОШ п- ЂИРКОВИЋ

(6)

агано као свечани гоет у тешкој, белој одећи беше и Божић испраћен. Весели узвици деце из суседства, нуцњи из њихових дрвених пиштоља, граја и веселост ишчезнуше једно за другим; село беше опет добило свој мирни успавани изглед. Само што се по ниским крововима из дана у дан гомилао еве дебљи снег, а по простим стрехама хватао грдни слој хладнога леда. Вима бегае оштра и опака. Од Богојављења учесгаше сувомразице. Несносна студен допирала је до саме сржи и свако се задовољаше да остане у мрачној соби покрај високе земљане нећи, мирно, не макнувпш корака од ње. Доба када је по готову цело село као у неком полусну, мирно, без живота, и само што се по ниским колутима еивога дима можо приметити, да време и живот иду још својим обичним, етарим током. Марта беше са Цалом заједно. Тога .јутра снег беше отпочео поново падати и време у неколико благнуло. Бар се није могао приметити онај студени ваздух, који и само дисање хоће да просече. „Бој се, детету није нешто добро!" рече Цала и погледа уплашеним очима у Марту која сеђаше покрај колевке. „Кашаљ је све јачи, а и сан као да му се отео. Целе ноћи да сам тренула." „Немаш се чега бојати", одврати Марта. Л.ак назеб само и ништа више. Није ни чудо! Оваква хладноћа, да те Бог сачува !" Она се поново наже над детиње груди, повијене у вунени завој и оелушну.

Јоца Савић глабни редишељ ЈУ(инхенског Ј{рал. Лозоришша

„Баш нигата да се чује. Све мирно као и обично. Ево, можетп се и сама уверити" — додаде затим окренувгаи се Цали. Она се такође наже над колевку и ухо приелони на слабачке груди. Никакав гаум. „Вбиља" Њено се лице опет разведри. Можда се варала. Дете бејагае мирно; истина, у неколико пута, после дужих пауза, могло се приметити слабо кашљање, али — своју храну узимало је као и обично, а и на сан се није могла потужити. Оне опет седоше једна поред друге. Марта прихвати преслицу, а Цала се наже над вез који рађаше за стару учитељку. „Чика није код куће ?" упита Цала. „Није. Отишао је јутрос са Мићом у браник. Дрва на измаку. Добро те време јутрос мало благну, ииаче.... Ах јест, Мика рече да те упитам, је ли код тебе еве као што треба." „Сламе нма јога доста, а и дрва ће трајати дуго." „Тако. — Шта сам ти оно хтела роћи?... Господе, како' сгарост заборавља! ... Чини ми се, чим човек не може вигае сам да се послуша — онда је свршено са њим." Она се насмеја. Цала не подиже главе са веза. „Ни у младости није покаткад боље." „Ах јест... ти за цело још ниси чула за ону Вујичину?" „Вујице Сарића?" „Јест! И хоће бити и неће бити, па најзад опет како је она хтела. Чапкун девојка!... Ономад ме он сам