Nova iskra

- 354 —

(Јупруга је и мати, али стеже уздахе у грудма, задржава еузу — само да би друга свог тишала и чувала, само да њему срде не пуца у грудма. Да, да! Слобода је цвет који се крвљу залива, а народна је даћа онај ретки празник када се остатак њиме може закитити. А од када већ траје та даћа у Маћедонији, а цвет још вазда крви тражи, још, још... Хаци-Павле погледа евоју пилеж покривену оним прњама што их ни илави ни Арнаути не хтедоше однети. А дим с огња штипа, штипа те Хаци-Павлу потекоше .јога крупније и теже сузе. Приметила је то јадна Воја, те јаче зари главу у поњавицу, а сузе јој потекоше из усахлих очију новом бу.јицом. — Вар и они ? Зар деца ова ? Ух, Боже!... * Пред улазним вратима чу се неки покрет, па табање по дебелом снегу и најзад јако ударање у врата. Није ее Хаџи-Павле ни чрибрао добро, а Зоја је већ била устала и преплашено га погледала. Л.упање се понови. — Отварај! — Ео је? пита преплашени домаћин. — Отварај! Врата само што не испадну из рагастова. — Ко .је у ово доба? пита Зоја. — Заптија! чу ее глас. Један ноглед што га Хаџи-Павле измени са Зојом био је довољан да им каже шта осећају и чега се боје. — Сад, сад! одговори Хаџи-Павле. Деца се избудила, скупила се једно уз друго и дрхте, дрхте као јагањци кад их на клање воде.

Одскочи мандал из узенгије, а на вратима се појави заптија. Сав промрзао, скочањен... — Ти ли си Хаџи-Павле Јордановић? — Ја! одговори домаћин. — Зову те у варош, у ућумат! — За што? Није наше да разбирамо! Хајде! Из држања његова, из погледа видела је Зоја да га не зову добра ради. За то се и она умеша молећим гласом: Немој, аго, да га данас водиш. Данас је наш највећи празник, данас је наш Вожић. Данас нигде и никог од наших не зову ни на какав песао, па ни у ућумат. Остави данас; сутра, прекосутра доћи ће мој домаћин сам. Жора одмах! А што кажеш празник —- нема га и нећемо да га има. Рамазан је прошао и празника нема више. Данас се наш Вог рађа! одговори Зоја. — Један је Бог, а Мухамед је његов пророк! Другог Бога нема. - Добро си, аго, рекао: нашег Бога доиета као и да нема! Јер да га има — не би ово е нама било. Хајдемо! — Павле! врисну Зоја. Оче! вриснуше деца. Врата се са треском затворише. Док их је Зоја отворила, већ се био у мраку изгубио и Хаџи-Павле и Заптија. Ноћ је била ладна као етрах порабаћеног становништва, мрачна као наде на смрт осуђенога, мирна као гробови оних што до еада изгибоше за слободу Маћедоније. с. д;.

Дред змму (из'звирке .,Сељаци"),

де зима... иде веселица, Веселица, ал' не весели ме, Треба круха, треба топла руха, Знам те, пуста, још од прошле зиме.

Иде зима... Иду благи дневи, А треба их д .чекат' —. ал' чиме... Веселицо, не веселила се, Знам те, пуста, још од прошле зиме.

Све сам дао из коша и тора; Све сам дао, коме бити мора: Нек с"е други мојим знојем хране, Зимуј, зимо, ал' немој ко лане!

(!тојник.

Ми<дорад М. Петровит^