Nova iskra

— 59 —

X Р 0 I

На дну, драмске слике у четири чина, од Максима Горког, аревод с руског. — Редитељ г. Илија СтанојевиЛ. Представљано ирви иут у Народном 1Јозоришту 29. јануара 1904. Два паука друштвена: Михаило Ивановић Костиљев (г. Божовић) и жена му Василиса (г-ђца Јурковићова) издају у подруму свом ностеље за преноћиште. Становници су у тој разбојничкој пећини сами „бивши људи", створења бож.ја која још ниже не могу падати, а и немају куд, јер су на самом друштвеном дну, јер су талог који се пикад не може навише попети. Ни бура каква не може им судбину променити, јер чим она прође — талог ће опет полако ићи дну, јер то је његова судбина, ту је његово место. И Михаило Костиљев и жена му Василиса, сасвим паучки, исисавају и последње сокове живота ових „босјака", како их Горки крсги. „Колико само — вели Михаило Кљешчу бравару — заузимаш места код мене за две рубље месечно. Сам си у постељи... да... Бога ми, за свих нет рубаља! Троба ти повисити још за пола!" Док је стари Михаило заузет оваквим нословима, жена му Василиса, животињски страсна, воли се са лоповом Васком Пеплом, који је за Михаилов рачун учинио већ досга подвига који у Русији воде нраво у Сибир. Ова је љубав стожер у драми, око ког се води оно нешто драмске радње. А јачи је степен њезина развоја Васкина љубав према Василисиној сестри Наташи (г-ђца Петковићева), девојци мирној и правој паћеници, на којој Василиса врло често огледа снагу својих руку, било из мржње према Михаилу било из љубави према Васки. Тек јаук Натапшн — реФрен је страшној песми „На дну." Остала лица у драми само су оквир већ поменуте слике. Медвјеђев, теча Костиљевих (г. Марковић) прост је и глуп полицијски сгражар којему је „ред и закон" све и сва — ако то друкчије не може бити. — Кљешч бравар и жена му Ана — страшна слика брачног жнвота у друштвеном талогу. Тек пре пола године доспели су у талог, за то се Кљешч још и нада да ће се избавити: „Ја сам радник... Стид ме је да их и гледам... Ја радим од детињства... Ти мислиш да нећу одавде изаћи?... Иза^и ћу... И кожу ћу згулити... али ћуизаћи!" Жеиа му је туберкулозна и на умору, која не зна да ли је икад била сита, која је целог века дрхтала над сваким залогајем и била само у дроњцима. Па и на самртном часу дрхти и стрепи: ;; Господе, да ли ми није и на другом свету мука досуђена? Да ли није и у њему?" Нашћа, проститутка, у свима појавама у драми не показује ни траге своје жалосне про®есије, већ скроз романтична проживљује и пати под иеправдама што јој досуђује ужасни живот. Сензациони романи, у чије садржаје верује као у Бога, храна су души њеној. Дубоко увређена увек плане, ако ма ко, од оних којима их препричава, не верује у њихову истинитосг. А када прича о својој нрађашњој љубави са студентом, љути се што јој

I И К А нико не верује: „Нећу више... Не ћу причати,.. Кад ми не верују... кад мн се смеју... (Прекииувши говор, ћути неколико тренутака, па насгави топло и гласно, машући руком као да даје такт речима и као чујући далеку музику). Кажем ја њему: радости живота мог! Мој месече сјајни! Ни ја не могу без тебе живети у овом свету... јер те волим безумно и волећу те догод ми срце удара у грудма! Али, кажем ја њему, не убијај свој млади живот... треба он твојим драгим родитељима, којима си ти сва радосг. Остави мене! Боље да ја пропаднем тужећи за тобом, животе мој, јер сам ја — сама, јер сам таква! Пусти ме да пропаднем, — свеједно је! Ја нисам ни за што, и нема за мене ничега... нема ничега... (Покрије лице шакама и плаче)." — А када Барон прича о својим великим прецима из доба царице Катарине, Нашћа га исмева, не верује му. Увређени барон, доведен до суза, узвикне љутито: „Било је, ђаво да вас носи !" — а Нашћа, задовољна тим, одговара му: „А, заурлао си!... Разумео си, како је човеку кад му се пе верује!" Бубнов, капар (г. Љ. Станојевић), тип је резонера овакве средина. Ништа га не потреса, ништа не узбуђу.је, све је на своме месту као што треба. „Не волим посао. лен сам; кад почнем да пијем — попио бих све до голе коже" вели сам о себи, а ипак ради. Зна утицај талога „у ком господе нема, у ком остаје го голцат човек." У смрт гледа најравиодушније: Кад умре Кљешчева жена Ана, он вели : „Престала је кашљати.. Сви тако: роде се, живе, умру... Умрећу и ја и ти... Зашто жалити ? Легајте, децо, само полако... Ноћу — снавати треба." А савест? „Чему савест, —- ја нисам богаташ!" Сатин, некадашњи телегра®иста, читао је доста и био пе! година у тамници, јер је убио „подлаца" који му је сестру увредио. У тамници је постао ово што је сад. Кад му напомену да ће га ма кад и ма ко убити при картању, он одговара: „Вудало, двапут се не умире!" Прошлости се једва сећа, јер њој га ништа не вуче. 0 раду вели: „Рад? Учини да ми рад буде пријатан, на ћу, можда, бити радник! Да, можда! Кад ,је рад — задовољство, живот је — леп. Кад је рад — дужност, живот ја — ропство!" .Довек може и веровати и не веровати, то је — његова ствар. Човек је слободан... Он за све плаћа сам: за веровање, за љубав, за памет... Човек за све плаћа сам, и за то је — слободаи. Човек је истина! Шта је човех? То ниси ти, нисам ја, нису они... не! то си ти, ја, они, старац, Наполеон, Мухамед... уједно (оцртава у ваздуху лик човечји)! Разумеш ли!.. Ја увек . нрезирем људе који се брину како ће се заситити. Није ствар у том. Човек је — виши ! Човек је изнад ситости!" Глумац (г. Гавриловић) очајничка је слика алкохоличара. Израђена је са мало потеза, али тако поуздано и силно, да гледаоца језа подилази пред овом сенком људскога лика. Шта је некада било — не зна. Најмилију декламацију своју, којом је некада одушевљавао слушаоце, не уме ни да почне. Са непојмљивим поносом вели: „Мој се организам трује алкохолом!" — али ни то ни.је његово посматрање, то јо чуо од доктора. Једно само зна — и то је још једна једина срећа његова — „никуд из ове коже!" Барон (г. И. Станојевић), како сам вели а како, верују и остали, доисга је племићског порекла. Сам увиђа