Nova iskra

— 61 -

1 ''1

;ше»

1^нут Хамсун

..амсун Је норвогаки писац, сањалица и мистичар. Проучавајући односе између човека и природе, стара се да у својим типовима иронађе све оне мистичне силе које потичу из природе, а у човеку добијају израза. 0 Хамсуну као човеку нричају се чудне ствари, које бацају веома рђаву светлост на другатвене и књижевне прилике у Норвегакој. Несавитљив, увек дубоких и чврстих уверења имао је да издржи читав низ невоља и ноприлика. Јога непризнат у књижевности, а одлучен да се не повија према конвенцији, — морао је зарађивати средстава за живот иа-јтежим телесним радом. Био је дрвосеча, био је и носач у пристанигату престонице Христијаније. Поса> је био тако незахвалан, да је гладовао и тада као и пређе. Не могући дуже издржати глад и немагатииу, пође са осморицом чувара подморских каблова на Њу®ундлендске стене, где је провео пуне три године. Без додира са осталим светом, постадогае (како сам вели у причи „ Савојска Краљица") безгласнн и неми као рибе које суједино виђали са своје станице. За тим је живео као вртар по разним градовима Америчким, док не постаде, такође у Америци, коитролор вагона за спавање. Еад је био сачувао негато новаца, да може неко време без рада проживети, — врати се у своју отаџбину, где се са непомућеним одугаевљењем предаде књижевном раду. А кад му се средства за живот примакогае крају, оде у Париз где је у највећој самоћи и невољк писао дело за делом, али без икаквих изгледа да ће поправити своје несносне прилике. У дванаестом часу заузе се Бјернстјерне Бјернсон, те отвори у Норвегакој упис прилога за даровитог земљака. Исту улогу вргаио је међу Немцима сатиричпи лист „бшрИмазтиб". Од тога доба поправигае се Хамсунове материјалне прилике, те доби нова полета за књижевни рад. Према оваквом животу могло би се очекивати да кроз Хамсунове творевине веје тежак, оптужнички тон према свему другатву. Али није тако. ЕБегова је уметност узвишена над његовом личном судбином. Оамо у једној је-" диној књизи, у свом великом роману „Глад", разрађује Хамсун једну од ужасних епизода из свога живота. У овом роману најјаче су истакнуте све особине Хамсунове. Оваки би други ову материју разрадио другатвено-тендециозно, а он стоји према њој сасвим објективно. „Глад" је аутопсихологака студија великог стила, која се уздигла над личногаћу, а у основи разрађује борбу духа са немагатином и невољом живота. Ова борба између духа и материје, између културе и природе јединствена је одлика Хамсунових радова. Хамсун бележи своје типове психологако-уметнички, до најситнијих детаља; али поред ових детаљних описа не заборавља ни оне велике линије, те нам се творевине његове .јављају потпуно природне. Обичне и генијалне људе разликује Хамсун по суми мистичности која је у њима. У колико је човек генијалнији, у колико се вигае осећа везап за нрироду, у толико вигае зависи од ње, у толико је све мистичнији самом себи; а у колико је свакодневнији, обичиији — у толико се вигае осећа све слободнији, у

толико су му све јасниЈи и разумљивиЈИ они нуно мистични односи између неба и земље. Жудње човекове описао је Хамсун, потпуно уметнички, у четири најбоља дела своја: „Глад", „Мистерије", „Пан" и „Викторија". У „Глади" црта живот човека који, поред све жеље и вољо за рад, — мора да гладује. Јединственим начином изнесеи је утицај физичких болова на дугау, неописана жудња за радом и она узвигаена судбина великих дупта, да сиротињи, јаду и невољи, даду мучну зараду своју, не бринући се ни мало о будућности која ће им и опет

послати

глад!

У роману „Мистерије" опет је изнесен тип жудника, али овог пута нрецизнији. Нилзен Нагел генијалан је човек, несник кога су жудње духа његова сасвим обујмиле. Оне га нагоне на чудновате и загонетне поступке, те со паланчани, суграђани његови, узбуњују и машу главама. Чудна маштања, о којима им прича, уверавају ове људе да је Нилзен кандидат за лудницу. Само га Дагнија Киландова разуме. Нешто је привлачи к њему, а и он је воли. Она је верена са другим, и ноколико је пута хтела да веридбу прекине и да буде Нилзенова, али у одсудном је часу одбије једна од његових елемонтарних жудња, те се одиоси почну колебати, борба малаксава, докле Нагел једиога дана, нод теретом душевних мука, не полуди и не удави се у мору. — Критика је овом делу отпевала нраве химне. Па ипак је ово дело надмагаио његов „Пан." Ово је једна од оних књига која се никад не да довољно читати. Она је јединствена у норвегакој књижевности, и но величиии, и по чистоти, и по судбини. — Јунак јо поручник Глан који у једној гаумској колиби живи новучено. Ту он живи у потпуној интимности са природом. У њој нема за њега ничега недуховног; он говори са камењем, биљем и животињама, јер је све то део његова бића, у свему осећа и види живот. Природа и његово „ја" постају нераздељива целина. У људском је другатву неумешан. Евдарда Мак, исто као Дагнија, нрилази му и најзад оствари жељу своју: изведе га из самоће и уведе међу људе. Губитак оног прођашњег „ја" доводи га у сукоб са Едвардом, коју још вазда воли, — и поново се врати евојој самоћи. Она покугаава да га и опет к себи доведе, али овог пута узалудно. Гастанак је непријатељски. Али не могући заборавити Едварду, и Глан завргаује са^моубијством у Источној Индији, где у једном сукобу са тигром, нагоњен жудњом незнаном, толико насрће и дражи дивљу звер, док најзад не паде као жртва њезина. И по четврти пут израдио је Хамсун Нагелов тип у роману „Викторија, историја једне љубави". Јован, млинаров син, загледа се у Викторију, спахијину кћер. Ваволи и она њега; једном га чак и пољуби. Узалуд је, после тога, покугазвала да га уведе у другатво: сањалица и а>антаста није био за такве огледе. То одбија Викторију од Јована, и ако није била у стању да га сасвим одгурие. Борба се јавља и развија, али је овога пута човек био јачи: Викторија умире. Мистицизам љубави деловао је у њима, порађао жудње и сукобе, — без њихове свести и без њихова уверења да то бива како они хоће. Остали Хамсунови радови, и ако несумњиво велике вредиостж, не домакоше се значају ових поменутих. У њима је највише и најчешће изнесен реалан живот, а најрадије из новинарског и књнжевног света. Нанисао је и драму „Пред државним вратима", која је његов најслабији рад. Необично је дугачка, монотона и без довољно композиције.