Nova iskra

— 74 —

И тако је било. Она га је мало иетесала и, што наши кажу, отворила му очи. Јер Пера је био од природе везан, сметењак, како га неки крсгише; једна са свим обична природа, Свршио је школ/ мучно, као сваки сиромашак. И онда никакво чудо што је свршио скоро без икаквих идеала тако својствених младости. Имао је, до душе, један једини идеал, али и тај само за кратко време, па и њега је брзо напустио и баталио. То је било у оно доба кад су у моди биле природне науке; кад се говорило да је њихова будућност, па су и њему биле природне науке идеал. Као гимназиста најпре је лудовао за медецином, гнушајући се овог обичног зависног чиновничког живота. После му се медецина и лекарство учинило ипак као неки занат — а он је желео да буде предани свештеник у храму науке, и за то се решио да се посвети баш микроскопији. Специјално микроскопији, а, ради општега образовања, да обухвати целокупну природну науку; да прозре природу, да чита из оне велике и величанствене отворене књиге која се Природа зове!... Ето, то му је био једно кратко време идеал!....

Али то је морао да батали, једно што му је тешко ишло у главу, а друго што га нису хтели послати на страну где се надао да ће постати и вреднији и бистри.ји. Силно је потрчао, обијао прагове и мољакао, — али му (немајући потребних стрини, ујни и тетака), све то није помогло. Послаше на страпу неке друге, неку господску децу, а он остаде. Разочаран он остави школу, побеже од матуре у ђумрук, из ђумрука у монопол, из монопола у царинике, из царинике у министарство војно где су с њим задовољни и хвале га. Хвале му оштро перо и стил његов. У том се и оженио. Био је задовољан својом женидбом, поносио се многобројном женином господском Фамилијом и родбином, а своју сељачку родбину није ни спомињао нити је ико од женине родбине знао и да постоји. И сад уједаред скочише му акције; „његова нумера оде далеко!" рекоше многи.... (свршиик ск)

Шетао је друмом....

етао је друмом крај туђинског града Где је као путник у пролазу био. Са једне му стране брежуљак је ниски Непознати, даљни хоризонат крио; А са друге стране далеко је вид'о: Поглед му се пруж'о преко поља плодног, Поља пуна њива и кућица белих, Као што су многа крај места му родног. Већ је било вече. На дну поља тамо Седало је сунце и руменим златом У тонова више златило је видик, Што је с виса глед'о пред сутона сатом. Још је глед'о тако, кад, а тутањ лаки Од точкова колских чу се друмом ниже, Он погледа тамо: четир снажна коња Један интов вуку све ка њему ближе.

Кад већ близо дође, кроз отворен нроз.' р Указа се дивна девојачка глава; Сем мјешира сламњег лепо јој је липе Још сенчила бујна мека коса плава. Спазила га сама и већ беше прошла Ал' и после гога гледала га јоште, И он срећан виде у очима њеним ' Много немих речи и пуно милоште. И сама му рука усницама пошла, И пољубац врели руком јој је дао, А срце му било као ретко када. Јер и гакву срећу дотле није знао. Ал' и она тада ручицама двема, Дуги, дуги пољуб послала је њему.... И зашла су кола, и крај брзо дош'о Тој појави реткој, томе сану свему.

И гада је младић обрн'о се сунцу, Друкче није мог'о, гушила га срећа; И мислећи на њу рекао му сјајном: Појава је њена и од тебе већа.

Борски