Nova iskra

му се приближи, ои јо зауетави и узјаха, па иође све лево од Турчииа. Турчин нолети на њега и онали два пиштоља. Курсула тада јурне на њега, а он стаде бегати право у турски логор. Турци се испред њега склоне, а он га стигне, потегне сабљом и осече му главу. После се тога мкрно врати и однесе главу Карађорђу. За тим остави кобилу, потражи онога са лулом, узме је, припали је и, не говорећи ништа, настави пушење, као да ништа није ни било. Неша Палиграч. — 0 Неши Палиграчу слушао сам у Алексинцу ове ствари: Био је родом из Орашја, и под Карађорђем још у почетку устанка постане барјактар. Суделовао је при нападу на Београд. Пошто Београд би заузет, он зароби за себе једну булу и њену кћер, па је са обема живео као са женама, и ако је већ био ожењен. С тим Туркињама остане у Београду три месеца, па пошто их опљачка, врати се кући. Кад се понова зарати, он опет отиде у рат. Кад му умре жена, он узме сина Коту, пренесе га преко и преда га некаквој Швабици на чување, али се после неког времена раскаје и узме га од Швабице, и ако га је она врло лепо чувала. — Кад је 1818. г. Србија потпала под Турке, почну Турци тражити Нешу, нарочито на наваљивање оних була које беше опљачкао. Његови су га крили од Турака те му то досади, па се преобуче и побегне у село Катун, близу Алексинца. После неколико месеца он ту преведе и децу и једног брата и снаху. Друга му се браћа растуре: један отиде у Смедерево, други у Параћин, а остали на друге стране. У Катуну је Неша имао и прилично новаца. Кад је Алексинац узет од Турака Неша је постављен за буљубашу на граници између Алексинца и Ниша. Па и ту није био миран, већ убије једног Турчина и због тога није могао остати у служби. — Неша је на много места суделовао у бојевима и био је на 12 места рањен. Иза себе оставио је пет синова: Коту, Ићка, Здравка, Стевана и Михаила. Палиграч је, веле, назван с тога што је био врло самовољан! •— Због те самовоље отац га је много пута корео. Једном му је отац у Орашју муљао грожђе, а он стајао и гледао. Отац га стане корети што се не угледа на браћу па да и он што ради. Ноша се на то наљути, извади

пиштољ и опали у чабар. Комина полети из чабра, зрно провали чабар, а шира почне да цури. А Неша не рекавши ни збогом, оде од куће. — И сад је Нешина оамилија у Катуну, а и њега се још сећа ио који Алексинчанин. ЈГазванџија Од старог учитеља у пензији Николе Миленковића забележио сам 5. априла 1895. г. о Пазванцији ово што је он слушао у Сумраковцу још пре 80—40 година: Пазванџијин отац био је господар над Злотом, Подгорцем, Кривељем и Кривим Виром. Бавећи се у Подгорцу усни једне ноћи, да је велика змија опасала Видински град а, главу пружила уз Дунав, па сву воду из Дунава у уста примила и није могла да се засити. Кад се пробудио и почео причати свој сан, добије из Видина нисмо, у коме му јављају, да му се родио син, коме су надели име Пазванџи-иаша. Прича се да је Пазванџијин отац држао у Кривом Виру овце, те су и данас кривовирске овце и кривовирска вуна на гласу. У Брезавицн и Појењу у планини код Подгорца држао је говеда, те су од тог соја чувена подгорачка говеда. У Злоту је држао коње те су и сад тамо оеобито добри коњи. У Кривељу су му биле козе, те су тамошње козе и сад на гласу. — Прича се да су му беле овце имале чобане у белом оделу и беле псе, а црне овце чобане у црном оделу са црним псима. Исто тако имађаху и козе и коњи и говеда. Кад се Пазванџија одметнуо од цара, цар пошље против њега једанаест паша, који ће га нападати са сува и Аљо-пашу који ће га нападати из аде спрам Видина. Пазванџија подмити сву ону једанаесторицу, те су пуцајући из топова пребацивали град, само се Аљо-паша не даде подмитити, већ је истински тукао град. Кад Пазванџија опази да ће му Аљо-паша иаудити, он овако поручи султану: Бадава ме бије једанаест паша, док је мени мога побратима Аљо-паше, који ми из Влашке даје хране и џебане, не може ми се ништа! Цар номисли је да све то тако у истини, те позове Аљо-пашу и иогуби га, а остале паше известе султана да се Видин не може узети.

Дазармца клм ЈЗој ка Косову

ТШСДОД ЧЕТВРТА јМилош Обили^ и ЈЗукосава, кћи кнеза /1азара. јМилош умирује Јјраничево и ^учево. ]У(илошева женидва.

ранила Вукосава млада, Мила ћерка српског цар-Лазара, У Крушевцу на бијелој кули; Кад с' умила и Богу молила,

Рујна зора лице помолила, Пошетала низ танану кулу, Па се спусти у нову градину, Да роснога узабере цвећа.