Nova iskra

— 82 —

убилаца. А када ме ужасна стона не хтеде пустити, нљувао сам је, ударао песницама и викао: — Ево убилца! Смеје вам се! Али је глас мој био уњкав а задах смрдљив и нико не хтеде чути мене, — губавога. Ш. И опет смо пузили, ја и друг ми губави, и опет око нас живахну, и опет се немо окретаху она четворица, отрссајући прашину са својих одећа и лижући ране крваве. Али се умориемо, бегае нам тешко, — живот нам је дојадио. Мој сапутник седе и ударајући отеченом руком о земљу, уњкао је и чегртао: — Убијте нас! Убијте нас! Оштрим покретом скочисмо на ноге и бацисмо се у гомилу, али се она раздвоји и видесмо сама леђа. Клањали смо се и леђима, и преклињали их: — Убијте нас! Али леђа беху глуха и непокретна, као други зид. Страшно је било не видети људског лица, већ само леђа глуха и нспокретна. У један мах, мој ме друг остави. Угледао је лице исто као и своје, рањаво и ужасно. Али то је лице било женско. И он се поче осмехивати, ићи око ње, сатибајући врат и распростирући смрад, а и она се осмехиваше разједеним устима и к земљи обараше очи, на којима не беше трепавица. И венчаше се. У један мах, сва, се лица окретоше према њима, а ншроки, звучни смех затресе им здрава тела; мазећи се једно с другим, беху и сувише смешни. Чак се засмејах и ја, губавац; јер је глупо женити се ружан и болестан. — Будало! — рекох му подсмешљиво. — Шта ћеш с њом? Губавац се надмено осмехну и одговори: — Прсдаваћемо камење што пада са зида. — А деца? — Децу ћемо убијати. Како је то глупо: рађати децу па их убијати. Али по свему изгледа да ће га брзо изневерити, јер има необично лукаве очи. IV. Свршили су свој посао — онај што је ударао челом и онај други што му је помагао. Када сам допузио до њих: једаи је висио о јексеру, што је био укован у зид, и још је био топал, а други је тихо певао неку веселу песмицу. — Иди, јави гладному! наредих му, и он, певушећи, отиде нослушпо. И видех када се гладни одвоји од камона. Поводећи се, падајући, дотичући свакога својим оштрим лактовима, час четвороношке, час пузећи примицао се зиду, где се клатио обешени. Шклопотао је зубима и радосно се смејао као дете. Само комадић поге! Али је доцкан стигао, јер други, снажнији, дођоше пре

њега. Гурајући се и гризући се, палетеше на труп обешенога, гризоше му ноге и задовољно мљецкаху и лупкаху оглоданим костима. Али њега не пустише. Клоиу на земљу и седе, гледајући како други једу и облизују се рапавим језицима. А из његових великих, празних уста избијао је стални јаук: — Гла-дан сам!... Баш је смешно: онај умро за гладнои, а гладпом не дадоше ни Један залогај од ноге. Смејао сам се и ја, и оиај други губавац, и жена његова смешећи се отварала је и затварала своје лукаве очи; жмиркати пије могла, јер није имала трепавица. А он је урлао све јаросније и јаче: — Гла-дан сам! Промуклости нестаде у његову гласу, и чисти, метални звук, продирни и јасни летео је из његових груди, ударао о зид и, одбијајући се од њега, летео над мрачним провалама, и белим врховима планинскии. И убрзо заурлаше сви што беху крај зида, а њих је било много као скакаваца; били су и жедни и гладни, као и скакавци; те је изгледало да је, у неистрпним мукама, заурлала сама сажежена земља, широко отворивши свој камони прождор. Као да је шума сасушених дрвета, што се од помамна ветра па једну страпу повигае, подизала и пружала дрхтаве, укочене руке, сухе, јадне, молабно, у којима је толико очајања да је и камење задрхтало, а бели и бледи облаци бојажљиво се уклонише. Али је зид био висок и непокретан и равнодушно је враћао одјек урлања, и њиме парао и пробијао густ и смрадан ваздух. И све се очи окретоше зиду, а из њих избијаху огњеии траци. Чекали су, јер су веровали да ће зид пасти и да ће се отворити нов свет; и у слепилу вере видеше већ како се камоње клати, како од земље па до врха свог дрхти камена змија, урањена крвљу и мозгом човековим. Можда су то само сузе трептале у нашим очима, али ми смо мислили да је то зид, те још се јаче заори урлик наш. Гпев и радост скоре победе звучао је у њему. V Ево шта је тада било. На високи један камен успе се нека мршава, стара жена са проваљеним сасугаеним устима и дугим нечегаљаним косама, сличпим седој гриви маторог и гладног вука. Одећа јој бегае издерана; жуте, коштане плећи обнажене; дојке, које миогима дадогае живота, опусгиле се дуге и мршаве, испражњено материнством. Она пружи руке према зиду, а сви погледи пођоше за њеним; и прогоиори, али јој у гласу беше толико бола, да од стида ишчезе и очајнички урлик гладнога: — Врати ми дете! Сви ћутасмо и јаросно се осмехивасмо, очекујући што ће јој одговорити зид. Мозак онога, што га жена назва „моје дете", појави се на зиду као крваво-сива мрља, а ми грозно и нестрпљиво очекивасмо, шта ће одговорити