Nova iskra

Баба-Гаја уздахну... — Боже, како беше лепа, — насгави Оуса, — лепа... па бела, бела, као спег! Па оне твене црне очи, па оне густе трепавице — не могаше човек да је се нагледа!... Можда зато што ће је брзо нестати. А беше болна, сирота, болна и преболна. Јадна она! — Болна и дође. — Одакле ли беше, Боже? — Из далека... чак из преко Дунава! — Да ли има кога, сирота? — Ко зна!... Н>ен муж ми даде један дукат да гледам гроб, а он ће, рече, опет да дође, па га више нема. — Ко зна куд га је работа однела!... Он је мин- * диз,') је ли?... Миндизи путују по целоме свету. — Па јест, и ова се на путу разболела, те је муж доведе овде, да ту кости осгави. — Сирота... млада и зелена!... — Е шта ћемо! А жалим је — зар зато што је јабанџика! — као да ми је неки род! — Е, баба-Гајо, ко да не жали таку младињу и таку убавињу! Па још нигде никога иема... Баш ћу и ја да донесем свећу да јој упалим, кад чукне клепало. — Упалићу и ја, и извешћу попа да јој гроб препоје. 2 ) — Ако, баба-Гајо, ако, севап је!... Остани с Богом! — Са здравље'!... Баба-Гаја се упути к цркви. Али у путу застаде. Са западне стране, отуд од школе, допираше неко брујање многих гласића. Она окрену тамо. Што ближе, то све јасније, јаче брујање. То је плач... дечји плач!... Дође школи. Стаде код прозора. Хартија с прозора, која је замењивала стакла, поцепана је и скинута, те се виде учеиици како плачу: и они који седе на клупама, и она петорица која стоје ван клуна...

Као што су одређени часови за рад у школи, тако је одређен и час за спавање у школи. Тај јо час после подне... Еле, учитељ наредио да деца спавају, а и он легао да спава и тврдо заспао на свом кревету, који је висок за метар и по. Нека деца заспала; али многа... многа ни да трену, а не смеју да се покажу будна. Они у углу почну се мимиком споразумевати; затим почну шапутати, правити досетке, задиркивати се и смејати се. Одоше и даље: један устаде, попе се на клупу, опружи руке, лупи длан о длан, па затим оба длана о бутине, подражавајући петловим крилима, и викну: „кукуреку!..." Насмејаше се сви будни; пробудише се поспали и поустајаше, те оборише једну клупу. Од те лупе учитељ се уплаши, трже и, бунован, паде на под!.. Општи смех из свега гласа!... Учитељ устаде разбарушен, ностиђен, љут, узе прут у руку, окрену се ђацима и страховито викну: ') инжен.ер 2 ) ирекади

— Ко то лупа?... Ко?... Ко?... Кажите ко је лупао?... Ђаци пресгадоше се смејати. — Кажем... ко је лупао нека изађе овамо!... Говорито ко је лупао ? — Клупа пала! — проговори једап. — Ко је оборио клупу ?... Ко?... Ко? — Сама пала! — Како сама да падне!... Овамо ти!... Дођи и ти!... И ти!... Сви из те клупе! Изађоше Петар, Тодор, Јеврем и још двојица. — Скидајте се! — викну учитељ, па поче да маше прутом по ваздуху, као да шиба. — Скидајте се ви!... па ћете и ви!... и ви!... клупа за клупом... сви докле не прокажете кривца!... Плачу и они који су изведени на шибу, а плачу и остали, јер и њих чека та судба — сви плачу у глас! Учитељ је у дугачкој антерији и опасан појасом; антерија на њему дрхти; он шиба прутом у ваздух и љутито виче: — Скидајте се!... Кад баба-Гаја виде ово кроз прозор, пође к вратима и с прага викну: — А што су ти деца учинила, те хоћеш да их побијеш, а?... Деца се окренуше баба-Гаја молећиво и јаче заплакаше. — Тако!... Немирни су!... — Па зар да их побијеш?!... Зар су ти их зато мајке пратиле?!... Деца бришу сузе... — Видиш ли, — продужи баба-Гаја, — колико си децу поплашио... хоће из памети да изађу, мучитељу један! — па подиже мотиче у вис, стаде њиме да прети и викну: — Сад ћу да зовнем иконома, па ти онда држ' се!... Седите на меето, децо!... Хајд' на месго!... На место, па учите!... Деца, се загледаше, па седоше... Учитељ намешта анторију, глади појас... — Читајте!... Сви читајте!... — викну баба-Гаја. Деца зазујаше... почеше на глас да читају... — Ако их само такнеш!... — још једном викну баба-Гаја и мотичетом нрипрети... Сутра-дан је баба-Гаја испричала све ово у општини, а неки су онштинари већ били сазнали од своје деце. Сви општинари рекоше: „Доћи ће нам други учитељ — од Србије!" У Већ с врата у кући Николе Симића виче баба-Гаја: — Камо те болеснице... камо је?... Што мо зове да јој дођем, те ме мучи овако стару!... Л.ако је њој! И ја бих легла кад бих имала кога да ме двори и да ми понуде доноси!... Јест, болна!... Таквих болесница пун је град!... На глас баба-Гајии изађе Николина мајка пред њу: