Nova iskra

- 116 —

раз лздаји трц сриска кнеза, које су послали Турци да наводу аустријску војску. У настунању нротив нопријатеља, предњачили су и љуто страдали српски добровољци. ,/Гу у сурдуку паде с коња Коста обркааетан, и свега разнесоше коњи на копитама", вели детописац. В. 0. Караџић, М. Ђ. Милићевић и за и.има геперал Коста Протић, бележе да је Еоча из Иањевца погинуо у 1788. годипи, и то или после страдања Номаца на Дубави 10. и 11. августа (30. и 81. јула); или неколико дана доцније, кад је пала у турске руке Ветеранска псћина. Напротив, у ратним догађајима тога времепа добро обавоштепи Бата-Лака узима да се Кочина смрт десила „готово па свршетку турско-аустријског рата." Зна со, да је овај рат најпре обустављен примирјем од 15. јула 1790. годино у Рајхонбаху, а затим је дофинитивно окончан Овиштовскпм уговором од 23. јула 1791. годиие. Историјски је утврђено, да је Коча из Пањовца са храбрим друговима нострадао негде на Дунаву код данашњс варопшце Текије спрам Оршаве. 0 добу овог догађаја, Бата-Лакино мњеење потврђују следећи податци: . — У молби српског народа од 24. августа 1790. године, коју јо предао народном сабору у Темишвару наш заслужни архимандрит Стеван Јовановић Троношац, стоји између осталог и ово „зна се, како су многобројну нашу браћу, ире неколико дана око Пожаревца Туруи страшно сатрли, па та судба очекујо и нас и наше породице." — На дну поречког острва у Крајини, постојн голем шанац, који је подигао Еоча из Лањевца са друговима. Ту су се они последњи пут одупирали турској сили, али буду разбијени и пребегну на аустријску страну. Од села Свињице бегали су ка Оршави. Еод Оградина затече их немачко-турски мир. Аустријанци их предаду Турцима, и они их живо набију на коље. М. Ризнић, који је ово забележио на лицу места по причању паметара, везује догађај за 1802. годину, што је иа сваки начин пггамиарска погрешка, према поменутом уговору мира од јула 1791. годино. По овом је саопштењу Аустрија жртвовала Кочу и другове му, из политичког разлога; међутим је у иародној успомени тај догађај забележен као издаја аустријског генерала, коју је он платио главом. — У породици Карађорђева војводе Живка Шљивића из Текије (по причању његова потомка покојног Петра Селића касацијоног судије), сачувано је тамно нредање о мученичкој смрти једпе четице српских устаника, ко.ји су побијени код Текије, на десетак година пред наш првк устанак. Поређани коленачки један до другог, саслушају мирно смртну пресуду, напију се воде редом из ибрика који им је додаваи, и затим иоложе главе под турску сабљу. Њихова вођу набију Турци жива на колац. По наведеном, дап мученичке смрти иашег јунака Коче из Пањевца ваља тражити у доба између 15. јула и првих дана августа 1790. године. * * * . Срби су помагали аусгријској војсци у оба рата са Фрапцузима (1734. и 1792 гпдппе), п учесгвовали су у

биткама по Рајни („обоњ-нол Рајне"). У Раваничком летопису има ова белешка „паки у лету 1735. год., но заповесги цесаро-краљовског величества, дали иомошт Сербли похори, варопш и села, бирманце или-ти регруте, и тамо војевали и имали битку с Враицузом; и мир утврдише помежду собоју у лету 1741. године." Ратовање је поновљено између истих држава у априлу 1792. године. После немачко-турског мира 1791. године, Турци почну ианово вршити иасиља по Србији. Глобили су и мучили људе разним начинима, и срамотили њихове жоне и децу. То је натерало народ да пребегава у Срем, Ванат, Бачку, Славонију и Хрватску, одакле су врбоваии у Фрајкоре обрштара Михаљевића, Кнежевића, Брановачког, и обрстлајтнанта Ђулаја. Од 1792. године више од 10 хиљада српских добровољаца војовало је против Француза толиком храброшћу, да их је после рата врло мало дошло кући. У априлу 1797. године српски добровољци и граничарске катане ударе четврти пут на село Дирсхајм на Рајни, које су Французи били посели. Добровољци под Кочом Петровићем отму на јуриш црквену порту, и потуку и заробе прехо 400 Француза; а граничарске катане многе исеку. Дирсхајм плане у огњу. Сутра-дан већ су Французи прешли Рајну по онрављеном мосту. ' Ако је цитирана година правилно означена, догађај у Дирсхајму не треба однети на нашег Кочу из Пањевца. У противиом случају значило би, да је он био жив чак у 1797. години, што није за веровање према наведеним податцима. * * * Коста Димитријевић Цинцарин био је саратник обркнеза Станише Млатишуме који је рођен 1664. године у Велопавлићима под Острогом. По Вујановићевој белешци, тај је Коста погинуо на Рашави. Про®есор Исидор Стојановић иагађа, да је „Рашава" наша Рашка. Витковић је непажњом испретурао Стојановићеве напомене, иде даље у погрешци и објашњује, да је „Рашка" брдо Забучје код Ужица, с десне стране реке Ђетиње. Под „Рашавом" треба разумети данашњу варош Оршаву, на аустро-угарској страни Дунава. У нашим се споменицима она зове Рашава, Ршава и Хршава. На једном докумеиту од 6. Фебруара 1726. године потписан је „кнез од Хршавс Радомир." По податцима архимаидрита И. Руварца, Спиридон је Вујановић рођен у Србији 1751. године, и у 1807. годиии преписивао је „пјесаи о случајном возмуштенији Сербов 1804. године." Био јс дакле савременик догађајима Кочипе Крајине и нашег првог устанка. Човек књижеван, он је без сумње исправно беложио историјске прилике својег доба. Његова је белешка о размештају српских војвода иа турској граници била у рукама проте Матије Ненадовића 1791. или 1792. године, дакле у добу кад је код Текије, према „Рашави" или данашњој Оршави, оставио јуначку главу Коча из Пањевца, а не Коста