Nova iskra

— 180 —

— Ја! потврди Ферт и наетави ииоање. Готово увек кад јо било паланчана, он се градио да има писмена посла. Дим додаде: — 0, брате, зар је онај Брбћа нровесор! Ко би то икада рекао! А није виши од мене, а иначе изгледа чудан, смешан! Чичу спопаде смех, те рече: —- Е, гле, н Диму може неко изгледати глунав и смешан! И он издева имона! Дакле, велиш, нровесор Брбћа ? — Носи то! викиу му Бата. Ми но познајемо тога човека! Постави му где знаш! Дим поче дизати тањиро, а у тај мах отворише се врата од нумера и уђе човечић, у црну закопчану капуту, гологлав, мало погнут. Дим засгаде и шапну: — То је! А Чича ће Бати: — Немој, молим те! Нека остане! Чисто нредосећам, да ћемо имати комендијо! — Па добро! одобри Бата, који је и иначе, у свакој црилици, био наш столоравнатељ, штоно кажу Хрвати. Дим, чисто радостан, понуди: — Изволте, господин провесоро, изволте овде, овде сам вам поставио, да правито друштво господи! Па отрча, јер паланчани са свих страна куцаху. Мали човек приђе збуњено к иашем столу, измрмља своје име, додавши „проФссорсгси кандадат", па соде. Имађаше буљаве очи, жуте зубе, ротку, бледу браду, која бешо никла са окрајка доњо вилице; показиваше око четрдееет година. Он покуша да издржи поглед обешењачких Ба•тиних очију, које као два разбојника у заседи сјактаху 'између два густиша, између браде и косе; покуша да заустави своје очи па дугој брадн, која је пролазила кро клешта од палаца и кажипрста, — на носу који се жарио од длана. Најпосле, нервозно дохвати јеловник и стаде га учити. И ако нас беше летимично уочио, могао је ипак прочитати па нашим лицима неизмерно чуђоњо, проузроковано помишљу, да је човек његова доба тек кандидат! Али не беше од оних који умеју читати на лицу узроке израза. То нам је био први утисак. У томе дође Ферт, да нас послужи. Ми, абонирци, одмах поручисмо јела. Он се иредомишљашо. Бата спусти завесу е образа и показујући главом нас двојицу, запита госта : —- Дакло, ви иознајете господу? Броћа се снеби. — Газда роче, да их познајето! — То јест, господина еам познавао из виђења, још кад сам ђак био. И показа Чичу. — Богме, давно је то бнло, вели Бата. То ми је доказ више, да овај наш Чича кријо године! Чича се одмах загуши од смеха.

— Овога другог господина не познајем лично, али за њега имам поздрав од једнога свога колеге. Показа мене и каза име једнога мога пријатеља из X. — А мене нити сто кад видоли, нити чули за мене? — А, нардон, воли кандидат. Ви имате Фамилије у месгу, где слулшм. И изређа родбину Батииу. — Е, мило ми је! рече Бата нружајући му руку, што учинисмо и нас двојица. Очевидно, кандидату лакну што се на тај начин проби лед. Ферт, већ нестрпљив, куцкаше нрстима ио столу. Запита га: — Дакле, шта је по вољк, господино? —■ Не знам ни сам, брато! Дај што хоћош, — што су господа поручила! — Не, узмите червиш! еаветова га Бата, коме то јело бошо одвратно. — Али, ви ете поручили јагњеће печоње! ? рече капдидат и иочо со осмејкивати. — Да, али ми червиша чешће једемо, — а изврсан јо овде Код Два Гаврана. — Па лепо! Ферт погледа захвално Бату, а занита госта: — Је ли по вољи вина? Госнода шт.ју- само црно! — Да, прихвати Бата, али ми не „полажемо." За нолагаче или полагоце? Еако је правилније, господине? — црно јо сувнше јако, верујте. Кандидат нотврди смејући се. Већ се од срца смејаше. Кад Ферт отидо, Бата пастави: — И узели сте нумеру тринаеет! То вас карактерише као човека елободна духа, без предрасуда! А, нраво, не нознавајући вас из ближе, томе сам се и зачудио, знајући да сте богослов! Кандидат ноцрвене. Чича и ја згледасмо се. — Дакле ви знате? пита Броћа изненаћен. — Знам! Знам и то, да сте већ — пардон! полагали без успеха!... Једном, или два пута? — Два! прихвати кандидат, црвеноћи се јачо и буљећи у њега... А знате ли и узрок зашто пропадох? — Нагађам! Кад бих знао имена чланова испитне комисије, већ... — То! То! викну кандидат и умало не загрли Бату. Ах, причаћу вам, ако ћето све потанко, па да со левом руком нрекрстите! — После! После! утишава га стовраг... Сада једимо! Чича нађе изговор, тобож, дасесмејо Диму, па издуши. Стискашо ми колено и шапташо : „Поп, човечо! Какав проФосор! Како га и ми одмах не нозћадосмо. Сад видим, да смо и ми могли све ово уврачати, али, до!" После јела Бата започе: — Јоси ли ожењен? — Та, маните! Како ожењен! — Па, као велим, време би било! Сад ћеш зацело ноложити и постати сталии учитељ науке христијанске, — прошесор науке, је ли?