Nova iskra

— 134

Да кобни бол сс живота зајази. —• Ал' где ли страха нестали су трази Под зором бледом и поднебљем млаким? Небеса канда отворише груди. И маса звезда отпоче да пада Поново широм васионе целе На њих и на њу, преко тужног места ; И ветар опет зашумори сада Пролазак бола из живота гробу. Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол'ко; и наједном преста... И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом,

С падањем звезда. Само мисо сину : Откуда тол'ко звезда? Лли дивно Падају звезде преко мртвих. Мину... Далеко коб се јавља лаким ходом, Далеко звезде издишу над сводом. Далеко, тужан, сам, сред црних њива, С болом, празнином — све ко да се снива. А око пуно горких, тешких суза. Допире тужан жамор кукуруза По пољу пуном суза, пуном росе; Последњи ветри вапај сени носе Зором, живогом што ће их све стрти. А ветар пева поезију смрти. С има П андуровит^

„јТера Дружгски" елика из машег друштвеног живота од С7 СР€;МЦ)\

ГЛАВА ЧЕТВРТА ора у Кошутњаку код Ајдучке Чесме Раскошна природа и величанствена сценерија овог идилског места, све је то тако лепо и поетично да би тешко било а и грехота би била (а било би и прозаичио) описати то овим данашњим баналним нашим језиком; језиком којим се данас наши новинари грде и којим полицајци пишу своје рапорте. Било би незгодно, тешко па чак скоро и немогуће. За то је и писац морао прибећи старом језику — као много згоднијем, и створеном за таке ствари — и помоћи се старим добрим књигама (са предговорима који обично гласе: „Лвубима обоега пола (Оербска шности!"), књигама које већ нико више не чита. И писац почиње ову Главу онако као што су наши стари „ Снисатељи и дјетовоспитатељи" некада своја дела или Главе започињали Тек што се Даница, царица међу звездама, која предвозвјештаваше великољепно сунца рожденије — од востока указала; тек што је Луна, царица ноћи, почела већ губити своје златне зраке и сребрни на себе вид примајући владјеније иад вселеном дневному Управитељу (Сунцу) уступила; тек што су разнобојни пернати обитници шума, леса и лугова пробудили се из ноћнога укрепителнога покоја, и јутарњом песмом својом одали славу јестества Создатељу, и цвркутом својим поздрављали и прослављали дана рожденије; тек што је љупкогласна Филомела (тица: славуј) на лаки своји крили у чисти

(ИАОТАВАК) ваздух себе узвишаваги и умилним својим пјенијем уједињене пастире и гдекојег у гори дрвосечца увесељавати почела — а уреченога у прошлој Глави дана, у описано горе време, беху већ код Ајдучке Чесме на окупу: Капетан Гојко, Таса Шпоркаса, Риста Велосипедиста и Ика Пубика. (Фалио је само Паја Акција). Она прва двојица беху чиновници, дакле људи са занимањем, а ова друга двојица беху беспослени богати масароши, рентијери и приватијери без икаква занимања. Па ипак је и међу овом последњом двојицом — међу Велосипедистом и Пубиком — било опет неке какве-такве разлике. Јер Риста је био бар члан велосипедскога клуба и члан надзорног одбора Благајне Велосипедскога Друштва „Муња", па је бар имао шта испод свог имена на посетницама да потпише као карактер свој; али Ика ни то није могао, него је на посетницама му просто и клот стајало: „Ика Н. овдашњи". Јер надимак Пубика није никакав карактер и ако је карактеристично за њ, како га је, то јест, добио. Није га дакле смео метнути на посетнице пошто то име (Пубика) није добио ни од кума а ни од Пореске Управе, него га је добио у ка®ешантану „Елдорадо" од неке ексцентрик-играчице п певачице, неке Млзз Меггу БепЉеЛ која је свако вече невала неку швапску песму с реФреном : „РиМ, копш ћег! РиМ, котш т тјг"! И обично у Ику тад ногледала па му другови из зависги дали то име, и оно му — пошто није имао никаква друга занимања — и остало.