Nova iskra

- '239 —

нулим рукама, разрогаченим очима, гологлаве и пуне очајничког напора... очае се јаве, залепршају, уздахну, па опет ишчезну, понесавши се страшном брзином пут Грачанице. Ти се пренеш и видиш да ове сенке јасно сведоче да овде има још живота, да има још наде, да још није

све мртво. Пролијеш сузу, нрекрстиш се и са неким још слабим огњем у грудима идеш пут Вучитрна или Приштине да преноћиш у турској механи — — — — —

На Видов-дан, 190 4. год. Гр. Божовић.

Оздрав мњг 0-еог§ Рге1ћегг уоп Отр1ес1а —

екар тек што је отишао од ње. Говорио јо о оздрављењу, не као о нечем извесном, али ипак као о нечем могућем. Болеснида је лежала напољу, на великој веранди; ваздух је био тако благ, да су и постељу изнели, јер за болесна плућа није ништа боље — тако мишљаше лекар — него свеж пролећни ваздух. Овојим детињастим изразом она га је запитала: да ли се не показује какав знак, какав поуздан знак, по коме би се могло рећи кад ће опорављење наступити? Старац, који из дугогодишњег искуства познаваше варљиву наду грудоболних, рече јој, и сам не верујући у то: да ће она сама осетити и да јој се то не може лако описати. Али му она није дала мира и мислила је, да он мора знати ма какав знак, ио коме ће се то осетити. Тада је најзад нопусгио и рекао јој, смејући се у себи својим речима: кад се лака и слободна осети, весола и блажена преко сваке мере, кад јој се учини да свет није био никада тако леп као тада, кад помисли да јој никада није пролећни ваздух тако пријао, кад, напослетку, осети нову снагу, нов живот у жилама — тада ће оздрављење доћи. — Ватим јој је, да би свој опис појачао и да би је мало разведрио, опомепуо на доба, када је као дете на Вадњи Даи чекала нестрпљиво, зарумењених образа и узнемиреним срцем, да отац да знак звонцетом, па да деца јурну у божићну собу. Тада ће насгупити оздрављење. Сада је лежала у зеленилу и чекала са чежњом што јој лекар обећа. Вавеса беше спуштена преко ње, да би је чувала од сунчаних зракова. Није била врућина, али је пажљива чуварка ипак држала, да пролећно сунце има довољно топлоте да болесници буде несносно. Ваздух је био пр.ијатан. Тихо ћарлијање ветра разносило је мирис цветова

из врта. У врту, испод веранде, цвркутаху птице. На води пливала је гачући гомила гусака, а складна им вика одјекиваше јој тако хармонично, да јој дође као неки умор. Сети се тада, како јој је мати раније саветовала, кад не би могла заспати, да се опомене каввога великог,

зеленог житног поља, или да представи себи море како се у таласима брежуљасто диже и спушта и како се вали, долазећи у недогледним редовима морском брегу, ломе о обалу. Сањала је о мору, о вечном, бескрајном мору. Учини јој се као да се налази на пучини. Нигде земље да се види. Вода се бурно дизаше, масе у дивљем кретању изгледаху црне; само бели праменови уздигнутих морских врхова светљаху из те једноставне слике. И цело небо бејаше мрачно, тек бледа светлост чинила је да се погдешто распозна. Али се не могаше распознати одакле светлост долази; чинило^се да зрачи од облака, а ипак лежаше у тамном приливу, као одсев. Чудно је било само, што ништа није чула, никакав звук. Кретање воде беше само за око, али уво као да ту ништа не осећа. И она се ничег није бојала, чак се радовала тој морској бури;

Богословски Семинар у Ср. Карловцима