Nova iskra

— 248 —

Сетисмо ое и оних којима се коже јежи на оне ва])варизме као што су: псјезија, гимназија, утицати, како то сви наши књижевници пишу, у место, као гато они мисле да треба: иоесија, гимнасија, утецати. На послетку кад већ Хрвати имају своје природне одреске, натрчке и сместагибала, зашто и ми не бисмо имали своје: поесије и гимнасије. Оно истина, сав свет каже и појезија и гимназија, али ко зна, може сав свет и не знати гато знају нагаи литерарни критичари. После свега тога сетили смо со онога најинтересантнијег специмена нагае литерарне критике, сетилисмо се оне страгане ја ®орме. Погледате га, скоро балавац; да не зна српски морао би мукати, а као што је познато, да научи српски требало му је управо толико исто интелигенције колико и телету да научи да муче; често је пута без кравате и неошигаан, јер је, знато, јога и човекнапреднијихмисж. Искултуру и живонис зна из београдеког музеја; као највеће архитектонске творевине зна Саборну цркву, Капетан-Мигаино здањо и нови дворац; од песника и прозаиста читао је Војислава, Домановнћа и Ђоровића, и наравио, све то нугатао кроз свој интелект, — а кад седне да пигае крптике, о артистичким делима, јер он и то уме, само му под пером искаче оно: ја држим, ја налазим, ја сам рад да... и т. д. и т. д. Колико све то випМ; колико је све то далеко и од знања, и разумев<1ња, и од скромности, и, нарочито, колико је ту мало естетичнога! Међутим, ти млађи, који наравно мање знају, заражени су рђавим примером старијих, који су уверени да тако треба да нигае гваки критичар који је спреман за тај посао, а поред тога јога је и духовит, јер знате, код нас се до скора, па и данас, само не у толикој мери, духовитост јако ценила. Ми смо једно време били поплављени духовитим људима, који су духовитост нарочито култивисали, као гато се на пр. култивигау краставци. Било је читавих другатава у којима је сваки члан морао бити духовит. И отуда муке живе за поједине чланове тога другатва који су стајали пред страганом алтернативом: или бити духовит а 1ои1 рпх, или не бити вигае члан тога пробранога другатва. У ствари пак ти модерни мученици само су јодно сметнули с ума : да су на пр. и Волтер, и Вомаргае, и Хајие, прво били Волтер, Бомаргае, и Хајне, па тек поред тога били јога и духовити, а да су они, ти нагаи литерарни критичари, и као прво и као последње хтели да буду духовити, верујући да је и само то негато.

Да се човек пита од куда толико настраности код људи, међу којима има и интелигентих, тегако је погодити. Да не буде томе узрок оно притајено, дубоко уверење, да је њихов посао критичара, посао споредне вредности: да ће, и ако буду живели и после смрти, погато је свем литерарном раду циљ и живот после смрти, живети тек иза другога, и да тога другога није било, не би ни њих било? Да не буде томе узрок оно о чему вели један модерни Француски писац: „Представите како год хоћете лепим удео талента, удео критичког генија; представите га као потребног тумача, као плодног сарадника стварачког генија: осветлите свом светлогаћу снагу и јасност, гаирину и дубину интелигенције, која је први услов његов, представљајући у исто време, како се у тој хладној светлости мегаа и негато онога свотог пламена гато песпике загрева, и како прави

критичари имају и магате и осотљивости, — па ипак,^'ни поред свег тога нећете уздићи литерарну критику са њене несумњиве инФеријорности, која се сасгоји у томе, гато је улога њена есенцијално другоредна и споредна, и гато је подчињена делима створеним пре ње, која би постојала да ње и нема, док ње, критике литерарне, не би могло ни бити без њих... Отуда, оно негато неодређено и неутрално гато карактеригае све критичке продукције не да да се и оне изједначују с вегатачким урнек делима, и о раду критичара или бага и о самом критичару сугерира оној инстиктивној мрзовољи публике метаФоре као гато су: бастард, немоКап, евнух. Грубе али врло тачне алузије на оно негато несвргаено и недонесено, гато карактерише тај облик литерарне генерације." И кад то стоји као несумњива истина, коју је, по том истом Француском писцу, чак и један Сен-Бев, на рачун свога рођенога рада, потврдио осећајући и признавши трошност своје велике и чувене збирке Понедељ-

Раввалиие цркве Св. Јована