Nova iskra

Сутра дан је свитало иутно и хладно јутро. Слушао сам песму несталности, што је посветише први јесеши ветрови последњим остацима лета. Ти си била под другим небом, усамљена и удаљена од мене, од свега око мене. Гледам једнолику и празну садашњост, по којој бесциљно лутам. Време ми пружа гомилу искушења и идола. Оно срозаза у баналност сваку нежнију и светију номисао. Оно исмева спомене. Али ја научих да те ценим, драга, јер видех изближе свет и људе, јер чух шта они раде, јер испитах њихово срце. Побегох прошлости. Гомила успомена навире. Враћам ти се, драга. Враћам ти се уморен лутањем, али одушевљен. Враћам ти се као заморени и засићени путник што се враћа своме питомом родном месгу, где је толико искрености, честитости и љубави. У њему нема ни блеска ни сјаја, али има истинске среће. Враћам ти се, драга, да заплачем кад те загрлим; да потеку из ока сузе које никад нисам проливао; да полете из срца песме које никада нисам певао. Враћам ти се, драга... 7» Често си ми изгледала као девојче које ме воли првом љубављу, оном безазленом и наивиом љубављу коју време сахрани и остави као слатку успомену, да јој се, можда, срце насмеје. На твоме безбрижном лицу блиста свеж осмејак као пролећна роса на пољском цвету. И у томе тренутку учини ми се да те волим као што твоја млађа сестра воли своју лутку. Али кад ме очи твоје, светле и чисте, у часовима лаког узбуђења, погледају дубоко и мило, — твоја нежност нретвара се у чаробну и моћну реч која улива веру. Твоје детињеко смејање звони као најленша песма невиност. Твој мисаони поглед речито, и ако без речи, говори о твоме трезвеном здравом, и младом духу.

Јвоје к м е У шумном весељу носле нразних разговора и натегнутих шала, где се плитко мислило а смејало тек да се смеје, као неким чудпим случајем сену ми у памети твоје име. Твоје име! Те вечери поменуло се, а нико не знаде шта је оно мени. Понеше ме у бескрај мисли, а жеље и уздаси одоше као преплашене тице. Досадност, коју осећах, ишла је до одвратиости и ја побегох у самоћу да ти посветим један део времена које крадем од суровог живота. Али не умем ти, драга, ништа рећи о срећи и надама које се до неба дижу, о нежности

Чешљање сељанке са Косова V и доброти која ме обузима када те волим. У љубавној агонији плакао бих пун чежње, док ти нлачеш мислећи да сам те заборавио. Али никад ни ти ниси веровала у ту помисао. Кад се спугата сан на уморене очи, ја размишљам верујући толико, да ме често пута плаши толика срећа. Али тада се утешим, увидевши да не желим ништа више од толиких других који су осгварили оно о чему ја сањам. Тако се играју са миом љубав, слутња, вера, утеха и туга. Тако се ми умарамо животом... Шабац. В<лад. Стаиимировиђ^