Nova iskra

250 —

Хајнрих Осећам језу Али Не проћи. Грли ме, стежи! раутенделајн Ох, драги, мили! Хајнрих Реци ми само: Да ли ми, чедо, верујеш јоште? раутенделајн Јуначе сунчев! Балдере! Блетко ! Љубићу беле обрве твоје Што се над плављем очију твојих Вију.... Хајнрих Да л' сам то ? Да ли сам Балдер? Дај души мојој високи занос ПЈто раду треба. Јер к'о што руком Чекић и клешта трудно се држе, К'о што се мрамор напорно реже, К'о што се успех не јавља увек Јер га ситница често убија Тако и вера и занос гину, Јасни лик душин из ње се губи ; Јер да у делу људскога рада Небески поклон нетакнут буде У сјају своме сунчано-нежном Како је тешко! А прорадне ли : С њим к и вера. Обманут стојиш У искушењу, да се отресеш Свију тегоба за довршење, Што се у оном великом дану Самог зачећа скрише у теби. Ну доста о гом! Са жртве моје Право у небо дим се још вије. А разгони л' га рука с небеса — Воља је вишња. С плећа ће пасти Одећа жрецка — не мојом вољом. И стојећ' више од свију других Тужан ћу немо с Хореба сићи. Ал' амо бакље! Сјаја!... Покажи Вештину своју. Свог вина дај ми. Па ко сви људи, ми ћемо хватат' Храброшћу дрском, пролазну срећу. Боље је дати судбини тешкој Живота нег' ли лености труле — 'Гај усуд земљин, крај ког се губи Све што се има, с највећим правом ! Нек свирка јекне! раутенделајн По брдма бејах, Час летећ с ветром ко паучина, Час као бумбар, час посрћући Од круне круни као лептирак, И свакој биљци, цветку и травци, Саси, ђурђевку и маховини, Снима редредом заклетву узех: Никаквих зала да ти не чине. Сад Црна Елфа, којој си мрзак, Мој добри драги, — узалуд спрема Самртну стрелу за твоје груди! Хајнрих Самртну стрелу? Самртну стрелу? Ја знам тај привид: он ми се јави У свештеничком скромном оделу. И претећи ми, тад је о стрели

Бунцао некој што ће у моје Згодиги срце. Ал' ко ће стрелу Тиснути с лука? раутенделајн Нико, мој драги. Безбедан ти си, безбедан, кажем. А сад, кад желиш, знак само дај ми, И меки звуци, ко струја даха, Окружиће те оградом звучном, Кроз коју не ће до тебе доћи Ни људски позив, ни јека звона, Ни чари Локе. Желиш ли само: Сводови пашће пећинске сале, И рој патуљски зукаће крај нас Спремајућ', красећ' и сто и стене. А пошто расте моћ мрачних сила, Дбле, у земљи, скрићу се с тобом, Где дах џинова не ће продрети. Тисуће свећа сијаће нама... Хајнрих Остави, чедо! На што ми славље: Мој рад већ дуго, беславно, немо, Ко развалина час онај чека Када ће доћи славлЈе свих славља. А сад да видим здање које ме Гвозденом стегом везује за се. Узми светиљку и пут ми казуј. Пожури! Јер су, осећам добро, На послу своме душмани моји : Нешто подгриза основу здања! На рад ћу опет, — одмора нема. Буде л' свршетак награда труду, Јави л' се делом све што се скрило У стени, злату, слоновој кости: Тад вековечно биће ми дело! Несавршенству плата је клетва, Ал' та ће клетва немоћна бити За дело моје. (Хоће да пође али застане на вратима, Чедо, шта чекаш ? Не стој, већ хајде! — Да те не вређах? раутенделајн Не, не. Хајнрих Па шта је? раутенделајн Ништа. Хајнрих Јаднице! Знам шта те мучи. Наивно дете Лептирка хвата и смешећи се Убија оно што нежно воли. А зар с лептирком ја да се мерим? раутенделајн А ја зар с њиме, с дететом малим ? Хајнрих Не! Јер то кад бих сметнуо с ума Не би ми било разлога бићу! Сјај очију ти, роса у сјају, Каже ми тугу што ти је створих. Мој злобрз језик учини тако, Ал' није срце — оно је твоје. —