Nova iskra

258

непријатеља и стварала опај јаз којк нас је до скора делио, и свим силама радила, да га све више и више шири. Вера је даиас свију нас да је тога вештачки сгворенога јаза, ако Бог да, нестало за сва времена. Ми смо искрено и братски пружили један другоме руку, ми смо се познали. И поред великог, историјског чииа крунисања нашега Краља, ближе познанство и братимљење с вама, драга словенска браћо наша, биће нам иајдражија успомена тих дана. Јасније но и једиом пре тога, тих дана у свем СЈају свом сјала је пред погледима нашим она апостолска истипа: да будућност свих нас зависи од самих нас, и да смо наслоњени брат на брата сила, под чијим ће нанорима попуцати многе утеге и пасти многа неваљалства. Могу се и даље о иас лупати разие бруталие силе и спутавати дух наших предака да избије иа површииу у свој величини својој, па ништа: код толико невоља и беда што смо већ досада савладали, савладаћемо и те последње напоре зле силе, која нам на пут стаје. Оно никад незамућено врело на којем смо се иапајали и црпили отпорие снаге, све је јаче, све је богатије. Сваки дан, што је у свом вечитоме ходу време нревлачило преко њега, спуштао је у богати извор тај, у дубоку нашу словенску душу своју лепту, да увелича одушевљење наше и истрајност у борби. У друштву и загрљени с вама и то смо ми осетили. И вашега живота први дани уљуљкивани су и нихани иод благом словенском

несмом, оиом несмом што продире и у наЈиитимиије кутове срдаца људских. И вас је млеком својим задојила словенска мајка. И вашу младост, и ваше оеећаје, и жеље, и чежње, китила је својим цвећем словенска реч. Безбројне словеиске традиције, као најверније слике живота у свем шареиилу његовом, пратиле су и ваше кораке, и од вас стварале људе. Па каква је то онда наша несрећа хтела, о Оловени, о браћо наша, те смо ми све то тако, тако често заборављали? Зар је баш толико заједничких патњи нагаих било потребно па да прогледамо и да се освестимо? Можда и јесге. Ако је меканом гвожђу потребно да се прекали да би постало оштрим мачем, биће да је и нама баш требало досадање прекаљивање кроз све могуће ватре, кроз све могуће муке и ижушења. То и врело и крваво искуство отворило нам је очи, и кад смо погледали видели смо како красне и честите браће имамо и тамо, где смо мислили да неће бити кога ни да зажали, а то ли да помогне. Ви сте већ отишли, сваки сте у свом крају, у својим домовима, али су међ' нама и на даљо остале топле речи ваше, и ми ћемо се на њима загревати и стицати иове снаге. Вбогом остајте драга словенска браћо наша, ви, што сте нрисуством својим дошли да увеличате свечаност крунисања нашега Краља, и учинили, те је освештана круиа Њогова засијала иеким нарочитим сјајем. П. Ј. О давит\

Духу велкђог Кара^ор^а

. слободе звездо преоднице, Карађорђе, јуначе јунака! Ти кога су испросили дуси Пред престолом милостива Бога, Горске виле неговале брижно И са грозним стравам упознале, Залагале огњем место воде, Живим огњем гнева и освете, А раниле страхом и ужасом; Ком су песмом сан мамиле страшни На гробови Марка и Милоша, Цар Душана и Страиња Бана, И у крви купале душманској, Да осветиш свеколике јаде, И да свакој сили одолеваш Карађорђе, славе наследниче! Прости данас иемоћноме певцу, Што се косну твог невелог венца, Желећи му и свој цвет уплести; Прости певца безазленој чежњи Што се маши славе т', бесмртија, 18*17. г. („Ааотвоза великом Карађорђу«, стр. 1.)

Као дете сунца у потоку, Да с' дивотом његовом похвалп, Своме роду и дружини слаткој! Силна беше у прсима врева, Силно чуство тобом пробуђено Морало је једном прекипети ! Србин ће се на глас обазрети И сродној се одазвати жељи ; Давнашњу ће росу стрести с крила, У прсима букнуће му пламен, За јунаком јунак да полети, И с примером да постане пример. За то данас образа се машам, И на видик наново га стављам, Украшени славом са висине, Увенчани делма бесмртнима, Па у себи ко осети снагу, Нек покуша да узлети к њему Нек покуша да престигне Ђорђа.

Ђ. Малетиђ