Nova iskra

276 —

вањем и памећу, твоја деца. Јест, моја мила Отаџбино, твоја деца, дотле невиђена, нечувена, опасана ликом, без средстава, без оружја, без икакве спреме, сем јуначког срца у грудима и тврде воље за слободом, тебе ослободише ропства — и гле, данас после 100 година, ти си виђена, славна, ти си уздање слабих и потигатених, страх тиранима. Благо нама с тобом, славна наша Отаџбино. И кад данас славимо 100 година рођења твог, ми се сећамо и оних див јунака што ослобађајући тебе, себе ставише у бесмртнике. Успомена на њих драга нам је, и најпознији нараштаји сећаће се имепа: Карађорђа, Хајдук Вељка, Ненадовића, Сииђелића, Рајића и других, та има Вас као звезда на иебу, као песка у мору. Орбија је нуна ваших гробова, она је Ваш Пантеон. И тој Орбији, тој Отаџбини, матери нашој, костурници нредака наших, оваилоћеном идеалу жеља и нада њиних и нагаих, намењујем ове ретке, сећајући се речи Хорацијевих „Слатко је и славно за отаџбину умрети." * * * Питате ме гата је отаџбина? Хоћете да вам прикажем, да је опигаем, да дам де®иницију њену? Не тражите то од моне, други су бољи и умнији од мене то урадили, а мени допустите да их цитирам. 1. М. Ђ. Милићевић: „Имаш ли мајку, — имаш пуна уста њеног меденог имена; — имаш ли оца, — имага снагу и загатиту; имага ли брата, — имаш узданицу; — имага ли сеју, имага милошту и разговор; — имаш ли драгу, — имаш миље ерцу, цвет животу; — имаш ли чедо, — имаш наду на васкрс; — имага ли своју кућицу, — имага своју слободичицу; — имага ли блага, — не зебега од оскудице; — имаш ли школе, — знаш да ће ти деца гледати умним очима; — имаш ли цркву, — знаш којим се путем земља с небом разговара; — имага ли силу и власт, — имага моћ да помажега и да грегаига; — имага ли имена и гласа, — живига у један мах на вигае места; — јеси ли сгекао славу, — живига и после смрти! „Али има једно имање веће од свега тога; има једно благо пада сва та блага; има једна тековина, у којој свака друга, ма каква била и ма колико вредила, сама заузима једно место по цени својој, онако, као гато заузимају своја места иконе у светом храму Божјем. „То је тековина иада све друге тековине, то је благо нада сва друга блага, она носи име свето, она се зове — Отаџбина." 2. Алекеие Вилибалд (Вилхелм Херинг): „Шта је Отаџбииа? Каква је чаролија у имену њеном ? Шта заноси слух, гата узбуђује крв, шта зажа-

рује очи, шта падима груди, кад у туђини чујега туреч? Који се никад нису видели, чија срца у домовини нису једнако куцала, тамо где се њихов језик не разуме, опи су браћа, а непријатељи се грле. Шта је Отаџбина? Гомила песка под пагаим иогама? То ветар развеје. Је ли она земља на којима плодна поља доносе вајде нагаим очевима? Једна поплава све то однесе, а гробови твојих предака постају прах, један земљотрес понигати варогаи па и сама брда сурвава; је ли неилодан и нанесен песак и мртав муљ твоја Отаџбина ? Да није вода гато жубори ? Све то у море иде. Таласи у којима се ти купага, сутра ће запљускивати туђе обале. — А ваздух над тобом? Облаци јуре, а исте звезде светлуцају над тобом на Уралу као и на подножју Алпа. Да нису поколења људска? Она расту и умиру, а душевна расположења свугде су једнака, и најближи суседи окрећу леђа један другом. Да нису они што једним Језиком говоре? Грађански су ратови од вајкада били најгрознији. Па где су онда границе тога појма? Је ли село где си се родио? Је ли округ где говоре као и ти? Област? Јесу ли области које су владаоци добили наслеђем, размеиом, освајањем, које су вегатачки приљубљене уз државу? Загато јој је граница тако сужена, загато није Србија, Словенија? Загато не Европа? Да ли није сећање на заједничку опасност, на велика дела јунака? То би онда најбоља Отаџбина била војска смелих голаћа, без куће и огњигата; тада би морски гусари имали најлепгау Отаџбину. Је ли опгата корист, заједничко образовање? То би онда твоју Отаџбину требало да тражига у Бомбају, и иа обалала Темзе и Сене. Је ли једна крв, једно порекло? 0 како се распарчава свака држава, како се ближњи отуђују а браћа разбратимљују. Је ли Отаџбина само један Фантом? Слободу, љубав, врлину, ти не видига, ама ти је тумачига онако како су те научили. Отаџбину не можеш иротумачити, али ти је осеКаш. —• Бацага имање у пропаст, њој жртвујући; њоно је име .јек ваздушне трубе, који из дубине извлачи, потреса и буди што је најсветије у теби а ти сам срљаш за све то у смрт. Па ипак је то нешто. Отаџбина је чаробан храст са лишћем и цвећем, који се храни ваздухом, водом, земљом, песмом, музиком, говором и мислима. Дрво усисава уздахе и веселе усклике нараштаја који цветају и вену. И ако бура уздрма круну његову, то ипак у Еоловој хараи његових грана брује гласови векова. Његов је лист јак заклон од кише и сунчеве припеке. Одмарај се под њим, радуј се његову хладу и одбрани, ослушкуј у његову врху хиљаде гласова и старе песме; — али не иоткоаавај његов дубок корен, храст је горе зелен, и буди задовољан." * * * И теби, драга Отаџбино нагаа, земљо патње и искугаења, јупачких подвига и славних дела, нека би на стогодигањем слављу твога васкрснућа био опгати завет све деце твоје: да те б[ане, чувају, славом и врлинама увен-