Nova iskra

■ - 278 -

је томе мало крив и сам Дучић, чији етихови, чссто врло лсии у лирској поезији, као да нису иајпогоднији за позорпицу, али то не могу. позитивно тврдити, јор сам ипак чуо два три ваљана стиха. Свакако, дар Душан јо могао много лепше говорити. Уосталом, биће довољно када кажем да га је приказивао Милутиновић. Другп део програма почет је Крстићевом „Патетичном увертиром", згодном ствари за овакве прилике. „Дед и унук", дијалог од Милорада Митровића, врло је обична етвар. Из ове се сцене види како су планине биле заштитник сиротиње, место гдо се јавила слобода са нашим

Иекрено да кажем ово ми сс вече пије свидело, а сумњам и да јеете коме. Често пута сам био много задовољнији каквом безначајнијом прославом, али овај програм, овако састављен и изведен, не би био добар ни за какву проелаву. Изузимајући музички део, који је захваљујући Маринковићу био добар, имало се елабо шта чути н видети. Сва она три комада (о „Немањи" већ и не треба говорити) не вреде много. Апотеоза Карађорђу није особито израђона, а и мисао иије ни мало оригинална; исто тако „Дод и унук" и „Круниеаао Душаново". Па бар да су ове ствари добро приказаис, било

додовима који су гинули за њу. Деда нозива унука да се закуне тим великим људима, да ћо и ои бити такав Србин и поћи њиховим трагом; унук се заклиње, а ту заклетву прати некаква грмљавина. И дода и унук требало је да боље говоре своје стихове, нарочито упук (Иличић) који као да није ни прочитао раније своју улогу. Чак ми се чини да сам чуо, кад со заклињао српским јунацима, и име Смаил-аге! Али мора бити да сам иречуо; иначе не зпам како би му се могла таква глупост опростити. — Одсвирана је затим позната песма „Падајте браћо", коју је ипструментисао Петар Крстић, па је затим завршеио вече апотеозом Карађорђу, сценом у стиховима од Јована Дучића, са евечаним марп1ем Иеидора Бајића.

би и којекако. Али оне су ишло не може бити горе. Стихови лоше рецитовани, инсценација слаба, маскирање р1>аво, досадне наузе између нојединих тачака, једном речи види се да је све било сиремљено брзо, олако, еа мало укуса и воље. А то евакако није лепо. Ако не рад нас (ми смо навикли и на горе ствари), а оно је требало бити пажљив зарад оних људи са стране који нас још добро и не познају, и којн иемају прилике да чешће овамо свраћају. Овакав програм, који би, може бити, био добар за какво путничко друштво, унрава иије смела изводити у Краљ. Срп. Нар. Позоришту. м. ч.

М. Јовановић, фотограф

ОдЛАЗАК у ДВОР НОСЛЕ КРУНИСАЊА +"