Nova iskra

— 290 —

као роса, гледајући ону масу од меке злаћене косе, чијем се терету и сама глава подавала, — као нешто особито Фантастично, само што је то Фантастично имало свој реални, живи облик. Најзад то је било све једно; он само није могао разумети: од куда од једном сва та клица у његовој младој, дотле посве мирној души; од куда ова нова снажна вера, јасна као светлост, и нека непојамна слатка нада, силна као море; од куда еве ово одушевљење које се упијало у најмрачније поре његове душе, а срце му било толико велико да цео свет обгрли.... Чудна посла! Еао да он у своме животу још није виђао девојака, које су биле исто тако лепе и миле, као да је то била нека оживотворена сила, чији ће се делићи увући у њега самог и понети га на Фантастичним крилима новој светлости, новоме Богу. Тренутно се насмеја самом себи. Практичар и техничар са Фантазијом једнога голобрадога ђачића; оно чему се он још некада смејао. Да се то бар десило оном брбљавом проФесору Филологије, чији се сав песнички дар те вечери свео да по десети пут издекламује неку пропалу оду председникову вину, али он, он!... Пре свега Владимир Николајевић волео је вишо да слуша него да говори; и ако би се кадгод решио да о животу и срећи сам нроФилосоФује, он би са свим лаконски одговорио: иди само својим нутем и срећа ће те наћи. Отуда му је и било непојмљиво, како могу људи у најбољој снази својој непрестано о срећи сањати, идеалисати онако у маглу, и заносити се којекаквим песничким недоношчадима поред све праве поезије истинскога, стварнога живота људског. Ва њега је живот људски био шарена ливада: на коју год се страну окренеш, набраћеш цвећа; зависи од тебе само. С тога је нерадо и одлазио у така друштва, где се на дугачко и на широко препирало о тим за њога безбојним стварима. С тога му је и било тако неугодно и тако нолагодно, кад га је Олга, знајући све те његове особине, фино се смешећи, почела испитивати: „Волите ли и Ви цвеће, господине Николајевићу 1" „Цвеће?" „Цвеће, да!" „Зашто да не?" „А поезију?" „Поезију?.... Хм, хм... Не разумем се баш тако!" „Зар никад нисте били заљубљени?" „А је ли то баш каква особита срећа?" „Ако не увек срећа, човек уме да ствари посматра ружичасто." „Ја нак посматрам ствари само онако какве су." Па онда како се про®есор јетко осмехнуо, кад је чуо да он још није ни „Рибара" прочитао, тог иагаег „Фауста", а овамо знао је за све могуће мостовске конструкције последњег система. Господе Воже! као да ту има нечега особитог: волети цвеће и обожавати ноезију. То су у осталом ствари за људе женских осећаја, али

какво вредиости све то можо за њега имати ? Они то неће разумети и према томе у њиховим очима изгледаће као простак и необразован човек. То га отпоче љутити. Још више мучила га је помисао, да ће и Олга о њему тако мислити, према чему он и поред своје извештачене једнодушности није могао остати тако хладан и миран. „Па иајзад све једно је!" помисли он и кроза зубе стаде пронуштати полугласне речи некога куплета. У свом лаганом ходу он беше већ на уласку у град. Овде је било још све у сну. Само што се код оближњег пекара видела ватра у пећи и чула лупа од сита. Он скрену десно и упути се своме стану. „Где ли је само Олга?" помисли он. „За цело би се већ сутра насмејала јачини мојих разлога, видећи ме где тако сам лутам но мртвоме граду." Пред баштенским вратима застаде и лагано подиже затварачу; врата се тихо и неприметно отворишо. Мирис од јасмина допре му у сусрет меко и благо. Он застаде и уздахну што је јаче могао. „Аха! Опет утицај Олгин. Но, но мој голубе, то иде брже него што и сам замишљаш." После пола часа он је седео већ за својим радним столом и весело тарући руке, отварао волики пакет књига, што га је на столу чекао, заборављајући у томе тренутку и председника, и цело друштво, па и саму Олгу. |ј Те исге вечери рећи ће госпођа Тина, жена предсодникова, своме мужу, идући у постељу: „Зар не, то би била одлична партија за нашу Олгицу ?" И њено лице сијало се необичном радошћу при помисли на то. „Кога мислиш? ПроФесор Пајица?" Госнођа Тина стиште зубима, сведе обрво и сва љута и раздражена погледа у мирнога председника, који је спокојно стајао покрај стола и лагано и достојанствено скидао своју црну огрлицу. „Да како! Ах, знаа ја тебе врло добро. Такав си од како сам кору хлеба ночела с тобом делити"... И госпођа Тина не бирајући речи и не заустављајући се сручи читаву масу на бодну главу Илије Илића. „Ех да!... Отани за Бога! Ако сам рекао, нисам нресекао. Зашто не би био и он ? ПроФесор је, а изгледа да као и човек није рђав." „Ништа ти не разумеш, ништа Зар за оног брббљивца дати своје јединче! Јеси ли видео само како је за вином уздисао. Аја, неће тај пољубити моје руке.... Други, са свим други." Председник се сав претворио у ухо и стојећи мирно гледао је право у своју жену. „ПГта мислиш о господине подинжењеру ?" „Ах, видиш, а ја њега и заборавио." „Да богме, зато што није целе вечери торокао као онај неучтиви про®есор. — Ово је човек: свака му реч злата вреди; не говори много, али што каже, речено је. Такви ми се људи доиадају." Илија Илић погледа љубазно у/ознојено и црвено лице своје жене и задовољно се насмеши. „Како то она све зна!" помисли у себи.